Ljudi, a ne karakteristike dizajna, čine robota društvenim

Ljudi, a ne karakteristike dizajna, čine robota društvenim

Potrebno je selo da neguje društvene robote. Istraživači koji razvijaju društvene robote – one sa kojima ljudi komuniciraju – previše se fokusiraju na karakteristike dizajna, a nedovoljno na sociološke faktore, kao što su interakcije između ljudi, konteksti u kojima se dešavaju i kulturne norme koje uključuju robote, prema nagradi- pobednički rad naučnika sa Univerziteta Kornel i Indijana koji se specijalizuju za interakciju čoveka i robota.

„Ako želimo da razumemo šta robota čini društvenim, moramo da pogledamo širi opseg zajednica oko robota i međusobne interakcije ljudi“, rekao je Malte Jung, koautor i vanredni profesor informacionih nauka u Cornell Ann. S. Bovers College of Computing and Information Science i Nanci H. ’62 i Philip M. ’62 Young Sesquicentennial Faculty Fellow.

„Društvenost se konstruiše kroz interakcije koje ljudi imaju jedni sa drugima oko mašine. Ne radi se samo o programiranju boljeg karaktera za robota, da bolje reaguje na ljudske društvene karakteristike, da izgleda slađe ili da se ponaša prirodnije.“

Rad tima, „Konstruisanje društvenog života sa robotima: udaljavanje od šablona dizajna ka ritualnim lancima interakcije“, osvojio je najbolji rad na konferenciji interakcije čoveka i robota, koja je održana od 11. do 14. marta u Boulderu, Kolorado.

Istraživanje je zasnovano na terenskom radu Vakija Kamina, doktoranta iz oblasti informacionih nauka i glavnog autora rada, koji je proveo mesece uronjen u kulturu prilagođenu robotima u Tokiju.

U Tokiju, društveni roboti nude vlasnicima priliku da komuniciraju jedni s drugima i da se zabavljaju, rekao je Kamino. Konkretno, tri društvena robota—Sonijev Aibo, SHARP-ov RoBoHoN i Groove X-ov LOVOT—svaki imaju široke zajednice vlasnika istomišljenika koji se redovno sastaju i organizuju društvene događaje koji uključuju robote. Vlasnici su „dodali robote u svoje društvene rituale“, rekao je Kamino. Sastaju se na kafi ili priređuju rođendanske zabave za svoje robote.

„Ovi ljudi se ponekad prikazuju kao izolovani, ekscentrični ili usamljeni, ali u stvari imaju bogate prijateljske veze“, rekla je ona, „a ponekad te veze omogućavaju roboti.

Kamino je posećivao domove, prodavnice robota, kafiće i konvencije i intervjuisao ljude o njihovom životnom stilu sa robotima. Njen rad je dao informaciju o jednom od primarnih nalaza lista: U Japanu su proizvođači i vlasnici robota zajedno pomogli da se uspostave nove norme za robote kao društvene agente.

Kompanije su ugradile poznate dizajne u svoje robote i zbližile vlasnike tako što su organizovale sponzorisane događaje, dok su vlasnici svoje robote učinili delom svakodnevnih interakcija sa prijateljima i redovno se sastajali u javnim prostorima, roboti u vuči.

Roboti takođe pružaju emocionalnu podršku, otkrio je Kamino.

U intervjuima je čula od para koji je izabrao robota umesto živog ljubimca jer je bilo manje „emocionalnog rizika“ i čak je planirao buduću brigu o njihovom robotu kada je par umro. Kamino je saznao da je robot druge porodice često bio jedini pratilac njihove pokojne majke dok je bila hospitalizovana tokom pandemije.

Istraživački tim poziva na polju interakcije čoveka i robota (HRI) da razmotri širi sociološki pogled prilikom projektovanja i izgradnje robotskih pratilaca.

„Tradicionalno, HRI istraživanje je uvek posmatralo samo ovu interakciju između jedne osobe i jednog robota“, rekao je Jung. „Zaista moramo sagledati širi obim zajednica oko interakcija ljudi jedni s drugima i uzeti sve ovo u obzir.

„Vakijevo istraživanje pokazuje da korišćenje robota ne znači da se izolujete sa robotom“, rekla je Selma Šabanović, profesorka na Luddi školi za informatiku, računarstvo i inženjerstvo na Univerzitetu Indijana i koautorka rada. „Interakcija sa robotima je zapravo društvena praksa koju radite zajedno sa drugima.