Alan Arkin, svestrani i plodan američki glumac koji je uspevao i u komičnim i u dramskim ulogama i osvojio Oskara za ulogu dede koji je koristio heroin u filmu „Mala gospođica Sunce“ iz 2006. godine, preminuo je u 89. rekla je porodica.
„Naš otac je bio jedinstveno talentovana sila prirode, i kao umetnik i kao čovek. Ljubavni muž, otac, pradeda i pradeda, bio je obožavan i veoma će mu nedostajati“, napisali su Arkinovi sinovi Adam, Metju i Entoni u zajednička izjava.
Arkin je umro u svojoj kući u Karlsbadu u Kaliforniji u četvrtak, javio je Varieti.
Arkin se pojavio u brojnim filmovima, četiri puta je bio nominovan za Oskara i osvojio nagradu Toni, najveće brodvejsko priznanje, 1963. za svoju prvu veliku scensku ulogu u filmu Karla Rajnera „Enter Laughing“.
Njegova prva velika filmska uloga donela mu je i nominaciju za Oskara – za najboljeg glumca za ulogu sovjetskog mornara u hladnoratovskoj komediji iz 1966. „Rusi dolaze! Rusi dolaze!“
Arkin je prvobitno bio odbijen za ulogu „Male gospođice Sunca“ koja mu je na kraju donela Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu jer su reditelji mislili da je previše zdrav. Taj lik je bio 80-godišnji deda koji je bio slabašan i klimav od godina zloupotrebe droga i lošeg ponašanja.
„To je najbolje odbijanje koje sam ikada dobio u životu – mislili su da sam previše muško“, rekao je Arkin, savijajući bicepse i zauzevši pozu mišićavog čoveka tokom intervjua za Njujork tajms 2007. godine.
Arkin je napravio nezaboravan dramatični preokret kao psihopatski ubica u filmu iz 1967. „Čekaj do mraka“, sa Odri Hepbern. Kasnije je rekao da mrzi scene u kojima njegov lik teroriše Hepbern, rekavši: „Nisam voleo da budem okrutan prema njoj. To mi je bilo veoma neprijatno.“
Pojavio se kao gluvonem u adaptaciji romana Karsona Mekalersa „Srce je usamljeni lovac“ 1968. godine, izvlačeći svoju drugu nominaciju za Oskara za najboljeg glumca.
Godine 1970. glumio je u filmskoj verziji romana Džozefa Helera „Catch-22″, dajući snažnu ulogu u filmu koji se smatrao razočaranjem.
Takođe je dobio pohvale za svoj nastup u trileru „Argo“ iz 2012. godine, koji je ispričao istinitu priču o misiji CIA-e da oslobodi šest Amerikanaca iz Irana prerušavajući ih u članove ekipe detaljno izmišljenog, ali fiktivnog filma o vanzemaljcima. Film režisera Bena Afleka osvojio je Oskara za najbolji film.
Arkin je ostao aktivan na filmu i televiziji sve do svojih 80-ih. Dobio je pohvale i nominacije za Emi za TV seriju „Metod Kominski“, u kojoj je takođe glumio Majkl Daglas, koja je debitovala 2018.
„Da li je NEKO imao domet koji je imao Alan Arkin? Urnebesno, zlokobno, ludo, tragično. Nema raspoloženja u kojem ne bi mogao da živi“, tvitovao je glumac i komičar Paton Osvalt.
Neki od drugih Arkinovih filmova su „The Seven-Per-Cent Solution“ iz 1976. godine, „The In-Lavs“ iz 1979. godine, „Edvard Scissorhands“ iz 1990. godine, „Glengarri Glen Ross“ iz 1992., „Grosse Pointe Blank“ iz 1997. „The Slams of Beverli Hills” 1998. godine, „Get Smart” 2008. godine, „Sunshine Cleaning” 2008. godine, „Stand Up Guis” 2012. i „Going in Stile” 2017. godine.
Nisu svi njegovi filmovi dobro prošli. Na primer, rekao je da je uradio „Freebie and the Bean“ 1974. jer mi je „trebao hleb“.
Alan Volf Arkin je rođen 26. marta 1934. u njujorškoj opštini Bruklin, ali se njegova porodica preselila u Los Anđeles kada je imao 11 godina. Njegov otac, slikar i pisac, ostao je bez posla kao učitelj nakon što je optužen da je bio komunista tokom „Crvenog straha“ 1950-ih.
Arkin je bio originalni član čikaške uticajne improvizatorske komičarske trupe Second Citi i pevao je u folk grupi koja je imala hit verziju singla iz 1950-ih „The Banana Boat Song“, popularizovanog od strane Hari Belafonta. Arkin je takođe radio kao filmski i scenski režiser, imao je mnogo TV nastupa i napisao nekoliko knjiga.
Iza Arkina je ostala supruga Suzan, tri sina, četvoro unučadi i praunuk.
