Studije koje koriste tradicionalne statističke metode već dugo ukazuju na vezu između nezaposlenosti i samoubistva. Ali do sada je bilo nejasno da li je ova veza uzročna. Odnosno, iako je stopa samoubistava veća među nezaposlenima, možemo li definitivno reći da nezaposlenost direktno vodi samoubistvu?
Sada možemo. Koristeći napredne analitičke tehnike pozajmljene iz ekologije, pronašli smo jasne dokaze o uzročno-posledičnoj vezi.
Na osnovu podataka Australijskog biroa za statistiku o nedovoljno iskorišćenoj radnoj snazi i stopama samoubistava, procenjujemo da su nezaposlenost i nedovoljna zaposlenost u 13 godina od 2004. do 2016. direktno doveli do toga da je više od 3.000 Australijanaca umrlo od samoubistva — u proseku 230 godišnje.
Ovi nalazi imaju duboke političke, ekonomske, socijalne i pravne implikacije, posebno u svetlu politike vlade i centralne banke koje „zahtevaju“ nezaposlenost.
Da bismo testirali uzročne efekte nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti na samoubistvo, primenili smo tehniku poznatu kao konvergentno unakrsno mapiranje.
Ova metoda je razvijena tokom protekle decenije da bi se otkrila uzročnost u složenim ekosistemima. Između ostalog, korišćen je za proučavanje i prikazivanje uzročno-posledičnih veza između kosmičkih zraka i globalne temperature, vlažnosti i izbijanja gripa. Period našeg istraživanja (2004. do 2016. godine) bio je vezan za kvalitet dostupnih podataka.
Jasan odnos između nezaposlenosti i samoubistava izaziva vlade i institucije da preuzmu veću odgovornost za uticaj politika i akcija. Ona dovodi u pitanje etiku ideja koje zahtevaju određeni nivo nezaposlenosti za ekonomsku efikasnost.
Na primer, prošlog meseca zamenica guvernera Rezervne banke Australije, Michele Bullock, rekla je da će stopa nezaposlenosti morati da poraste da bi se obuzdala inflacija. Centralna banka očekuje da će stopa nezaposlenosti porasti na 4,5% do kraja 2024. godine. Trenutna stopa je 3,6%, sa još 6,3% radnika koji su nedovoljno zaposleni.
Kao što je Bulok primetio, „puna zaposlenost“ za većinu ljudi znači da svako ko želi posao može da ga nađe. Ali većina ekonomista veruje da postoji potreba za određenim nivoom nezaposlenosti da bi se sprečila inflacija.
Ovaj nivo je poznat kao stopa nezaposlenosti koja se ne ubrzava (NAIRU). To je teoretski koncept, tako da ne postoji način da budemo sigurni koji nivo treba da bude, ali pre pandemije konsenzus je bio da je bio oko 5%.
Ovi nalazi o ljudskim troškovima nezaposlenosti podržavaju politike za postizanje pune zaposlenosti, kao i smanjenje negativnih posledica nezaposlenosti, kroz obezbeđivanje prihoda za život i jačanje sistema mentalnog zdravlja.
Zašto bi se nezaposleni suočavali sa deprivacijom, stigmatizacijom i očajem kada je nezaposlenost posledica namernih političkih odluka?
Nadamo se da će naši nalazi podstaći diskusije o proširenju naknada za nezaposlene i reformama tržišta rada kako bi se postigla veća sigurnost posla. Takođe se nadamo da ćemo izazvati dublji razgovor o dizajnu ekonomije i tome kako ona vrednuje ljude, osim jednostavnog zarađivanja novca.
Nadovezujući se na ideje ekonomiste sa Univerziteta Kvinslend Džona Kvigina, inicijativa Mentalno bogatstvo predlaže platu za učešće u društvu. Postavljen na nivou plate za život, priznao bi društvenu vrednost neplaćenog volonterskog rada, građanskog učešća, obnove životne sredine, umetničke i kreativne aktivnosti i aktivnosti koje jačaju društveno tkivo nacija.
Pravno postoje implikacije koje se tiču dužnosti brige i obaveze vlada i institucija da čuvaju dobrobit stanovništva. Ovi nalazi bi trebalo da doprinesu raspravama o pravnim okvirima koji se odnose na zapošljavanje, zdravlje i bezbednost na radu, diskriminaciju i ljudska prava.
Direktna uzročno-posledična veza između nezaposlenosti i samoubistva zahteva preispitivanje politike, postavljanje prioriteta pune zaposlenosti, adekvatne mreže socijalne sigurnosti za sprečavanje siromaštva, reformu sistema mentalnog zdravlja i veću hitnost u prelasku na ekonomiju blagostanja.
