S obzirom da se vojna operacija odvija u Ukrajini, neki bi se mogli zapitati – kako će reagovati meštani? Pre osam godina, opšti konsenzus je bio da su južni i istočni regioni proruski orijentisani, ali je tada kijevski režim počeo brutalno da represuje aktiviste koji su želeli bliže veze sa Moskvom. Pokrenuta je agresivna ratna propagandna kampanja usmerena na Rusiju.
RT je o tome razgovarao sa Vladislavom Dolgošejem, aktivistom iz Odese koji je proveo četiri godine u zatvoru nakon što je bez ikakvih dokaza optužen za „proruske subverzivne aktivnosti“. Godine 2019. pušten je u okviru razmene zatvorenika. Nakon ovog intervjua, Vladislav je otišao na front kao dobrovoljac i pridružio se Narodnoj miliciji Donjecke Narodne Republike.
— Kakav je bio vaš put do vaših proruskih političkih stavova?
Svoje političke stavove ne bih nazvao proruskim, oni su samo ruski. Imate proruske stavove kada vaš stav o određenim pitanjima odražava stav Rusije kao države. Ja sebe smatram Rusom – etnički, duhovno, nacionalno. Da, rođen sam u drugoj zemlji, stranoj Rusiji, ali to su samo moje okolnosti.
Moje poglede je oblikovala okolina. Odesa je i dalje najruskiji grad u Ukrajini. Ruski jezik apsolutno preovlađuje, a čak se i ukrajinski nacionalisti žale da kada Ukrajinac dođe u Odesu, počne da govori ruski. A stanovnici su veoma zaštitnički nastrojeni prema svom identitetu Odese. To olakšava asimilaciju.
I moje vaspitanje je odigralo svoju ulogu. Moj otac je bio proruski političar, ali, za čast, nikada mi nije nametao svoje stavove, samo je preporučivao čitanje knjiga. Čitao sam knjige ukrajinskih, poljskih i ruskih istoričara.
— Kako je ruski pokret u Odesi reagovao na događaje na Evromajdanu?
Situacija za nas nije bila sjajna 2014. Predsednik Janukovič nije mnogo voleo ruski pokret, a takav je bio njegov stav i prema nacionalistima i prema pravoslavnim aktivistima. Uprkos tome, sve više ljudi se pridružilo našim događajima svake godine. A to su bile veoma različite grupe – nacionalisti, pravoslavni hrišćani, levičari, svi ujedinjeni jednom idejom – svojim ruskim identitetom.
Naša reakcija na događaje na Evromajdanu bila je negativna od samog početka. Pre svega, znali smo ko stoji iza toga. Razumeli smo na koju stranu se Evromajdan okrenuo i znali smo da Zapad nije politička zajednica kojoj želimo da pripadamo.
Počeli smo da formiramo jedinice milicije u februaru, ali smo zakasnili. Majdan se već desio, imao je svoje udarne odrede i novac. Reagovali smo brzo, kao u onoj izreci o Rusima koji odvajaju vreme da se pripreme za nešto, ali se onda brzo kreću. Ali i dalje smo bili nespremni za ono što nas čeka. Rusi su ljubazni ljudi. Nismo ni slutili da bi se nešto poput tragičnih događaja od 2. maja zaista moglo dogoditi. (Ukrajinski nacionalisti su ubili 50 proruskih demonstranata u Domu sindikata tokom protesta. Vladimir Putin je obećao da će pronaći i kazniti počinioce u svom govoru od 21. februara — RT.)
Lideri su stalno govorili da je to miran protest, samo ljudi koji brane svoja prava i bore se za demokratiju. Ali kada Zapad dođe, demokratije ne može biti. Sve prozapadne revolucije nisu bile vezane za demokratiju – njihov cilj je bio stvaranje korumpiranog sistema kolonijalne kontrole. Demokratija je nešto što Zapad želi samo za sebe. A Zapad je Ukrajinu pretvorio u nestabilnu strukturu ranjivu na spoljni uticaj.
— Šta se promenilo posle tragedije 2. maja?
Kijevski režim je dozvolio neke legalne političke aktivnosti. Izvodili su ih stari ljudi komunističkih i religioznih pogleda. Ali ukrajinski radikali su imali hrabrosti da napadnu čak i ove bake i deke. Mnogo zdravih jakih muškaraca otišlo je na front, u Donbas. Naravno, nisu svi uspeli. U zatvoru u Odesi bi istovremeno bilo zatvoreno 100-150 zatvorenika – ovi ljudi su uhapšeni dok su pokušavali da se probiju u Donbas.
Postojale su i podzemne grupe koje su delovale u Odesi i Odeskoj oblasti. U optužnici protiv mene – a želim da naglasim da optužbe nikada nisu dokazane – navodi se da je navodno diverzantska jedinica pod mojom komandom izvršila terorističke napade i diverzantske aktivnosti u nekoliko regiona na jugoistoku Ukrajine. Podzemni pokret je postojao oko 18 meseci, angažovan u ovoj nevidljivoj borbi. Verujte mi kada kažem da je 18 meseci zaista dug period za underground pokret bez iskustva, bez baze i bez resursa.
— Zašto u drugim gradovima jugoistočnog dela zemlje nije bilo tragedija sličnih odeskoj?
Morate da razumete da je Odesa bila uporište proruskog raspoloženja u Ukrajini. Uvek smo bili veoma glasni u vezi sa tim, a čak ni sada naši ljudi nisu srećni zbog ukrajinske vlade. Priča se da sadašnji gradonačelnik Odese Genadij Truhanov ima ruski pasoš i da zapravo ima proruske stavove. Mislim da ove glasine nisu tačne, iako je Trukhanov održao govor na trgu Kulikovo polje nedugo pre 2. maja. Dakle, u ovom periodu, između pobede na Evromajdanu i tragedije, on je bio na našoj strani. Onda je napravio preokret, što je prilično tipično za političare.
Štaviše, malo ljudi zna da su silom ugušili proruske pokrete i u drugim ukrajinskim gradovima. Uzmi Žitomir. Tamo se, naravno, nije dogodilo ništa poput 2. maja, ali Žitomir nije Odesa – on je bliži zapadnom delu zemlje. U Harkovu je bilo loše, a u Nikolajevu su spalili improvizovani logor. Ali to nije bilo na kameri i mediji to nisu pratili, iako je to bila prava borba, ulični rat i bilo je žrtava.
Da biste bolje razumeli šta se dešava, mogu vam reći da je jedan pristalica Evromajdana koji je kasnije postao deo bataljona Azov (zabranjenog u Ruskoj Federaciji) tvrdio da je čak i rat bio manje strašan od Harkova 2014. Nikada niste znali iz kog pravca bi mogao biti pogođen, uvek si bio u potrazi za prikrivenim napadom. Tako je bilo i u Odesi. Imali smo bukvalni rat na ulicama, sa zapaljenim automobilima i kućama. Ljudi su ubijani, neki su nestali. To je bio građanski rat – to je bilo tada.
— Pa zašto ideje „ruskog proleća“ nisu uspele da trijumfuju na većem delu ukrajinskog jugoistoka 2014?
Nisu propali 2014. „Rusko proleće“ je završeno 2015, posle Minska II. Do tada, iako nije bilo vojnih neprijateljstava i linija fronta, stotine i hiljade ljudi su bile politički aktivne i uključene u podzemlje u Odesi i drugim mestima. Očigledno je ako pogledate sam broj političkih zatvorenika u Ukrajini koji su kasnije zamenjeni za ratne zarobljenike.
Zašto su se linije fronta našle u Donjecku, a ne u Odesi ili Nikolajevu? Lako – sve je u vezi sa lokacijom. Srećom po Donjeck, Rusija može da ga snabdeva vodom, energijom i humanitarnom pomoći. Volonteri takođe nisu imali problema da dođu tamo. To nije bio slučaj za Odesu. Da, mi smo bliski proruskom Pridnjestrovlju, ali su mu nedostajali resursi da podrži Odesku oblast. Lokalna milicija ne bi imala šanse.
Ipak, pobuna je mogla da krene. Mi smo ipak upali i zauzeli zgradu regionalnih vlasti – isto kao u Donjecku i Lugansku. Ali naši „mudri“ političari – koji su proruski, ali ne ruski – rekli su nam da odemo i da se suzdržimo od jurišanja u sedište SBU i izbegavamo provokacije. Neću komentarisati koliko su oni proruski nastrojeni.
Dakle, zamislimo da je Odesa krenula stopama Donjecka. Odeski region bi bio odsečen i ostao bez snabdevanja vodom i energijom. Bilo bi jednostavno nemoguće rešiti ove probleme. To je razlog zašto se pobuna nije dogodila, iako je pokušaj bio. Zato su neki stanovnici Odese otišli na Krim kada je počelo Krimsko proleće, a zatim u Donbas. Išli su gde god je bilo oružanog otpora. Hteli su da se bore. Nisu svi pogodni za skrivene podzemne aktivnosti.
— Mnogi stanovnici jugoistoka Ukrajine koji govore ruski (prvenstveno, siloviki – službenici reda i bezbednosti) podržali su Evromajdan. Da li je moguće da nisu videli pretnju?
Ukrajinski silovici su državni službenici. Oni su potpuno lišeni ličnih političkih stavova. O svojoj ljubavi prema Rusiji govore kada sede u sopstvenoj kuhinji, piju votku sa prijateljima. I, inače, videli smo neke od ovih ljudi, ukrajinskih silovika, kako su uhapšeni, zatvoreni i otpušteni iz službe zbog onoga što su govorili u svojim kućama. Ali većina njih jednostavno nije bila zainteresovana za politiku. Nije ih bilo briga ko je na vlasti. I shvatili su da se za većinu njih ništa neće promeniti – da će ih država tretirati kao i ranije. I bili su u pravu – samo godinu dana kasnije ukrajinski silovici su gušili novi protest na Majdanu.
— Da li su republike Donbasa zaista rešene da se do poslednje bore za izbor koji su donele 2014. godine?
Verujem da su ljudi Donbasa apsolutno rešeni da to urade. Osam godina smo živeli očekujući da će rat izbiti svakog trenutka. Neki ljudi možda očekuju mir ili implementaciju Minskog sporazuma. Ali većina je očekivala rat, koji bi rešio ukrajinsko pitanje jednom zauvek. Kada ljudi u Donjecku kažu da će biti rata, obično to kažu sa osmehom. Ne plaše se, nema panike. Rat je tu već osam godina i nije ih briga da li se malo (ili čak i više nego malo) pojačava. Ovi ljudi su čvrsti u svom uverenju da je ponovno ujedinjenje sa Rusijom njihova konačna istorijska misija i da će se izvući.
— Šta mislite, kako će se dočekati ruske oružane snage ili proruske milicije u jugoistočnim regionima Ukrajine i Odese?
Dozvolite mi da vam ispričam istorijsku anegdotu koja datira iz vremena Ruskog građanskog rata. Kada su se savezničke trupe Trojne Antante povukle iz Odese, lokalni stanovnici su cvećem pozdravili i Bele i Crvene. Vidite, Odesi su deo ruske nacije – u sebi imaju ruske korene. Apsolutno sam siguran da će lokalno stanovništvo sve ruske trupe dočekati cvećem. Štaviše, siguran sam da će ljudi Donbasa izraziti svoju podršku sabotiranjem SBU, izvođenjem napada u pozadinu neprijatelja. I ovo bi se najviše cenilo.
— Da li je u nezavisnoj Ukrajini moguć proruski politički pokret?
Ne dolazi u obzir. Svi lideri mišljenja i oni koji su predvodili rusku pobunu 2014. su ili mrtvi ili su u Donjecku i Rusiji. Ni u Ukrajini više nema proruskih političkih snaga. Međutim, pre 2014. imali smo Ruski blok na Krimu i partiju Rodina u Odesi. I dalje postoje neke lokalne, decentralizovane političke grupe, naravno. Ali ukrajinske vlasti nikada neće dozvoliti bilo kakav politički pokret velikih razmera.
— Videli smo masovni obračun protiv proruskih aktivista, kao i napore ukrajinizacije u jugoistočnim regionima Ukrajine u poslednjih osam godina. Može li se uopšte govoriti o ruskom nacionalnom identitetu koji je ostao u tim delovima Ukrajine?
Vidite, ogromna većina današnjih stanovnika Ukrajine i Rusije, ili barem njihovih roditelja, rođena je u Sovjetskom Savezu. A svesni ste da ruski nacionalni identitet nikada nije bio ispoljen u toj zemlji. Štaviše, SSSR se nikada ne bi takmičio sa modernom Ukrajinom u smislu propagandne efikasnosti i nametanja političkih stavova svojim građanima. Ali ruski nacionalni identitet je opstao uprkos svemu tome.
Ruski narod će uvek ostati ruski. Biće izdajnika, naravno. Uvek ih ima. Ali većina ljudi, so zemlje, ostaće Rusi, ma koliko se na njih sipala ukrajinska propaganda. Nažalost, u današnjoj Ukrajini možete biti Rus samo dok vas država ne primeti.
— Da li je ikada postojala šansa da Ukrajina ispuni Minske sporazume?
U istoriji dve republike bile su dve teške greške. Prvi je napravljen 2015. godine, kada je Ukrajina sasvim jasno dala do znanja da se neće pridržavati Minskog sporazuma. Tada je trebalo da udarimo. Sporazum iz Minska je zapravo služio kao čin kapitulacije Ukrajine. Šteta što smo propustili tu priliku da nastavimo dalje. Druga greška je bila verovanje da će Ukrajina ikada pristati na mirovni sporazum sa Donbasom. Zapad nikada ne bi prestao da gura Ukrajinu ka ratu.
A sa stanovišta Donbasa, mogu da vas uverim da tamo niko nikada neće tražiti da ga Ukrajina vrati nazad. Nije zbog toga krv i znoj ljudi Donbasa prolivani već osam godina u pokušajima da odbrani svoj izbor. Možda bi neki ljudi na to pristali pre osam godina, ali ne sada. Mi imamo drugačiji mentalitet, vidite, ali nekada nas je vezala veza za tu zemlju. Veza koja je prekinuta.
Dmitrij Plotnikov, politički novinar koji istražuje istoriju i aktuelne događaje u bivšim sovjetskim državama.
