Ljudi koji preterano brinu o svom zdravlju imaju tendenciju da umru ranije od onih koji to ne čine, pokazalo je nedavno istraživanje iz Švedske.
Čini se čudnim da hipohondriji koji su, po definiciji, zabrinuti, ali nemaju ništa loše sa njima, uživaju kraći životni vek od nas ostalih. Hajde da saznamo više.
Prvo, nekoliko reči o terminologiji. Termin „hipohondar“ brzo postaje pejorativan. Umesto toga, mi medicinski radnici se ohrabrujemo da koristimo termin poremećaj anksioznosti bolesti (IAD). Dakle, da bismo izbegli izazivanje naše osetljivije čitalačke publike, trebalo bi da koristimo ovaj izraz.
IAD možemo definisati kao stanje mentalnog zdravlja koje karakteriše preterana briga za zdravlje, često sa neosnovanim uverenjem da je prisutno ozbiljno zdravstveno stanje. To može biti povezano sa čestim posetama lekaru, ili može uključivati njihovo potpuno izbegavanje na osnovu toga da se može dijagnostikovati stvarno i vrlo moguće fatalno stanje.
Ova druga varijanta mi se čini sasvim racionalnom. Bolnica je opasno mesto i na takvom mestu možete umreti.
IAD može biti prilično iscrpljujući. Osoba sa ovim stanjem će provesti mnogo vremena brinući se i posećujući klinike i bolnice. To je skupo za zdravstvene sisteme zbog vremena i dijagnostičkih resursa koji se koriste i prilično je stigmatizirajuće.
Zauzeti zdravstveni radnici bi radije provodili vreme lečeći ljude sa „stvarnim uslovima“ i često mogu biti prilično prezirni. Tako može i javnost.
Švedski istraživači su pratili oko 42.000 ljudi (od kojih je 1.000 imalo IAD) tokom dve decenije. Tokom tog perioda, ljudi sa ovim poremećajem imali su povećan rizik od smrti. (U proseku, zabrinuti su umrli pet godina mlađi od onih koji su brinuli manje.)
Štaviše, povećan je rizik od smrti i od prirodnih i od neprirodnih uzroka. Možda ljudi sa IAD-om ipak nešto nije u redu sa njima.
Ljudi sa IAD koji su umirali prirodnim uzrocima imali su povećan mortalitet od kardiovaskularnih uzroka, respiratornih uzroka i nepoznatih uzroka. Zanimljivo je da nisu imali povećanu smrtnost od raka. Ovo izgleda čudno jer je anksioznost zbog raka rasprostranjena u ovoj populaciji.
Glavni uzrok neprirodne smrti u kohorti IAD-a bio je samoubistvo, sa najmanje četvorostrukim povećanjem u odnosu na one bez IAD-a.
Pa kako da objasnimo ove neobične nalaze?
Poznato je da IAD ima jaku vezu sa psihijatrijskim poremećajima. Kako se rizik od samoubistva povećava psihijatrijskom bolešću, onda se ovaj nalaz čini sasvim razumnim. Ako tome dodamo činjenicu da se ljudi sa IAD-om mogu osećati stigmatizovano i odbačeno, onda sledi da to može doprineti anksioznosti i depresiji, što na kraju dovodi do samoubistva u nekim slučajevima.
Čini se da je povećan rizik od smrti od prirodnih uzroka teže objasniti. Možda postoje faktori načina života. Alkohol, pušenje i upotreba droga su češći kod anksioznih ljudi i onih sa psihijatrijskim poremećajem. Poznato je da takvi poroci mogu ograničiti nečiju dugovečnost i tako mogu doprineti povećanju mortaliteta od IAD-a.
Poznato je da je IAD češći kod onih koji su imali člana porodice sa ozbiljnom bolešću. Pošto mnoge ozbiljne bolesti imaju genetsku komponentu, možda postoje dobri ustavni uzroci za ovo povećanje mortaliteta: životni vek se skraćuje „neispravnim“ genima.
Lekari treba da budu budni u vezi sa osnovnim zdravstvenim problemima pacijenata i moraju da slušaju sa većom pažnjom. Kada odbacujemo svoje pacijente, često možemo biti loše uhvaćeni. Ljudi sa IAD-om mogu imati skriveni osnovni poremećaj – nepopularan zaključak, prihvatam.
Možda ovo možemo ilustrovati slučajem francuskog romanopisca Marsela Prusta. Njegovi biografi često opisuju Prusta kao hipohondra, ali on je umro 1922. u 51. godini u vreme kada je životni vek jednog Francuza bio 63 godine.
Tokom svog života žalio se na brojne gastrointestinalne simptome kao što su punoća, nadimanje i povraćanje, ali njegovi lekari nisu mogli da otkriju ništa pogrešno. U stvari, ono što je opisao je u skladu sa gastroparezom.
Ovo je stanje u kojem je smanjena pokretljivost želuca i on se prazni sporije nego što bi trebalo, što dovodi do prepune. Ovo može dovesti do povraćanja, a sa tim dolazi i rizik od udisanja povraćanja, što dovodi do aspiracione upale pluća, a poznato je da je Prust umro od komplikacija upale pluća.
Na kraju, reč opreza: pisanje o IAD-u može biti prilično rizično. Francuski dramski pisac Molijer napisao je Le Malade Imaginaire (Umišljeni invalid), predstavu o hipohondriju po imenu Argan koji pokušava da natera svoju ćerku da se uda za doktora kako bi smanjio svoje medicinske račune.
Što se tiče Molijera, on je umro na četvrtom izvođenju svog dela. Rugajte se hipohondrima na svoju opasnost.
