Region istočne Afrike ima najbrže rastuću populaciju u Africi. Između 2013. i 2017. godine, njegova stopa rasta bila je dvostruko veća od afričkog proseka. Region takođe doživljava snažan ekonomski rast. Njegov podsaharski udeo u BDP-u je porastao sa 14% u 2000. na 21% u 2022. godini.
Takav rast dovodi do veće potražnje za električnom energijom. Među nizom novih energetskih predloga je izgradnja nuklearnih elektrana. Ranije ove godine, Uganda je najavila planove za izgradnju nuklearne elektrane od 2.000 MV 150 km severno od Kampale, sa prvih 1.000 MV u funkciji do 2031. Ruanda je takođe nedavno potpisala ugovor o izgradnji nuklearnog reaktora, dok su Kenija i Tanzanija napravile više ili manje sličnih saopštenja.
Za ove zemlje je na mnogo načina primamljivo da nastave izgradnju nuklearne elektrane. Čak i jedan nuklearni reaktor velikih razmera bi obično udvostručio nacionalni kapacitet proizvodnje električne energije. Pored toga, to je tehnologija koja je – barem u teoriji – u stanju da obezbedi konstantan izlaz električne energije nezavisno od vremena, sezone ili doba dana.
Još jedan faktor koji motiviše mnoge potencijalne učesnike u nuklearnoj energiji je to što je ona istorijski percipirana u mnogim krugovima kao potvrda visokog tehnološkog statusa i dokaz nacionalnog ugleda. Ovo je uprkos tome što su mnoge od tehnološki i ekonomski najjačih zemalja sveta sada zatvorile svoje nuklearne elektrane. Primeri su Nemačka i Italija.
Ali postoji nekoliko rizika izbora nuklearnog puta. Najveći po mom mišljenju je finansijski. Troškovi izgradnje, održavanja i kasnijeg dekomisije nuklearne elektrane čine ovo jednim od najskupljih oblika proizvodnje električne energije. Stvarni trošak je uvek mnogo veći od prvobitno najavljenog.
Uz to, period izgradnje je obično mnogo godina duži od deklarisanog na početku.
Pored toga, bezbednosna pitanja se nikada ne mogu zanemariti kada se radi o nuklearnoj energiji, kao što je katastrofa u Fukušimi 2011. u Japanu obilno ilustrovala.
Postoje dva argumenta protiv nove nuklearne energije kako ih trenutno smatraju istočnoafričke zemlje.
Prvi je finansijski. Troškovi izgradnje nove nuklearne elektrane obično iznose oko 5 milijardi američkih dolara za 1.000 MV. Cena izgradnje od 2.000 MV u Ugandi bila bi reda godišnjeg ukupnog poreskog prihoda te zemlje. Kao takav, projekat bi se oslanjao na ogromne kredite, koji takođe dolaze sa značajnim kamatama.
Drugi je rizik od potpune političke i ekonomske zavisnosti od zemlje sponzora nuklearne izgradnje. Francuska, Južna Koreja i Kina grade mali broj nuklearnih elektrana van svojih granica. Kina je sada deo ugandskog nuklearnog projekta.
Ali zemlja koja je bila daleko najagresivnija u promociji sebe kao međunarodnog proizvođača nuklearnih elektrana je Rusija. U 2019. već je obezbedila sporazume o nuklearnoj saradnji sa 18 afričkih zemalja, a još nekoliko je nedavno sklopljeno.
Da bi zaobišli previsoke troškove, ruski nuklearni programeri su ponudili da obezbede finansiranje sa relativno niskim kamatama gde otplate počinju tek nekoliko godina nakon početka izgradnje i traju još nekoliko decenija nakon toga. Nedostatak je u tome što zemlja razvija snažnu dugoročnu zavisnost od Rusije kako bi zadovoljila jednu od njenih najosnovnijih potreba: snabdevanje električnom energijom.
Situaciju je učinila još rizičnijom zbog neizvesnosti ruskog rata punih razmera u Ukrajini. Posledice ovog rata mogu pokvariti i dovesti do potpunog remonta ruske države. To bi rezultiralo prekidom i konačnim prekidom projekata koji su već u toku, uz istovremeni gubitak svih sredstava i resursa uloženih do tog trenutka.
S obzirom na finansijski rizik i visoke troškove, a kako je globalno iskustvo pokazalo da je obično potrebno deset ili više godina za postavljanje nove nuklearne elektrane od odobrenja projekta do proizvodnje električne energije, zemlje istočne Afrike treba da traže alternative za proizvodnju električne energije.
Nova postrojenja za proizvodnju solarne, vetrne i geotermalne energije srednjeg obima verovatno će dominirati širenjem kapaciteta za proizvodnju električne energije u istočnoj Africi u narednoj deceniji, jer su jeftini u poređenju sa njima. Tipični rokovi izgradnje su takođe mnogo kraći od nuklearnih ili hidro megaprojekata.
Uzmimo proizvodnju hidroenergije, koja koristi prirodni tok pokretne vode za proizvodnju električne energije. Ovaj izvor energije je decenijama najznačajniji u istočnoj Africi. Izgradnja više brana je i dugotrajna, a ponekad i kontroverzna. Ipak, veliki projekti koji koriste ovu tehnologiju se još uvek grade. Primer je hidroelektrana Julius Nierere od 2.115 MV u Tanzaniji.
Solarna energija – pretvaranje energije iz sunčeve svetlosti u električnu – trenutno ima izuzetno mali otisak u regionu. Ipak, to je sada jedan od najjeftinijih oblika proizvodnje električne energije. Većina zemalja u regionu ima široka područja pogodna za iskorištavanje ovog izvora.
Iako ne uživaju u resursima vetra Zemljinih okeana i srednjih geografskih širina, vetroelektrane se mogu smatrati nekim mestima i već su u funkciji, kao što je region jezera Turkana u Keniji.
Istočna Afrika takođe ima Rift Vallei i njenu vulkansku aktivnost na mestima. Ovo nudi priliku za geotermalnu energiju, tehnologiju koja pretvara intenzivnu podzemnu toplotu povezanu sa pukotinama u Zemljinoj kori u električnu energiju. Ovo je već vodeći način proizvodnje električne energije u Keniji i mogao bi se razviti na drugim mestima.
S obzirom na sve ove faktore, ulaganje u veliku i skupu nuklearnu izgradnju sa neizvesnim vremenskim okvirima završetka koji bi na kraju mogli biti skuplji od projektovanog, na kraju jednostavno nije vredno toga.