U malom gradu visoko u kolumbijskim Andima, Klovizneris Bežarano kleči pred staklenom kutijom u kojoj se nalazi okamenjeni leš njene majke, koja je umrla pre 30 godina, ali izgleda kao da možda samo spava.
Saturnina Tores de Bežarano je obučena u istu haljinu sa printom ruže i zeleni vuneni dres u kome je i sahranjena, držeći lažni crveni karanfil u svojim jezivo dobro očuvanim rukama.
„Ona još uvek ima svoje malo smeđe lice, okruglo, pletenice, kosu“, rekla je Bejarano (63) na poslednjem počivalištu svoje majke u muzeju gde je izloženo njeno telo i tela 13 drugih iz grada San Bernardo koji su spontano postali , i misteriozno, mumificiran nakon smrti.
„Ako je Bog želeo da je sačuva… mora da je to sa razlogom“, rekao je Bejarano, stanovnik grada oko 100 kilometara južno od Bogote.
Tores je sahranjen u trezoru na opštinskom groblju San Bernardo 1993.
Ekshumiranu 2001. godine – kao što je uobičajeno da se napravi prostor za nova tela – njeni rođaci su je našli još sa kosom, noktima i velikim delom njenog tkiva netaknutu.
Nije bilo veliko iznenađenje. Desetine mumificiranih tela izašlo je iz trezora od prvog 1963. godine.
„Kada je sve ovo počelo, ljudi su bili pomalo nepoverljivi u ono što se dešava; mislili su da će to biti izolovani događaji“, rekao je muzejski vodič Rosio Vergara.
„Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve češće pronalaženje tela u ovom stanju“, rekla je ona za AFP.
Neki su i dalje imali oči, koje se obično brzo raspadaju.
Krajem 1980-ih, oko 50 mumija je pronađeno u mauzoleju svake godine, ali je stopa opala na šaku godišnje, rekao je Vergara.
Uprkos brojnim pokušajima stručnjaka da objasne ovaj fenomen – koji je takođe primećen u zemljama poput Meksika i Italije – razlog za spontanu mumificiranje u San Bernardu nikada nije utvrđen, rekao je Vergara.
Neki lokalni stanovnici „veruju da je proces (mumifikacija) posledica činjenice da je osoba bila previše dobra, i da je to nagrada nakon smrti“, rekla je Vergara.
„Ima drugih koji smatraju da je to… kazna.
Većina je uverena da je to zbog zdrave ishrane stanovnika umerenog San Bernarda i aktivnog načina života na farmi.
Ali to ne potvrđuju uvek dokazi: jedna od mumija pripada Horheu Armandu Kruzu, koji je veći deo svog života proveo u velikom gradu Bogoti, gde je umro pre nego što je vraćen u svoje rodno mesto radi sahrane.
Ne postoji jasan obrazac za mumifikacije: oni koji su uključeni su različitog uzrasta kada su umrli, i ne preovladava određeni pol ili tip tela.
Vergara je rekla da ne postoji poseban sektor groblja koji daje više mumija od drugih.
Mnogi veruju da odgovor mora da leži u grobnim trezorima.
Prve mumije pronađene su u San Bernardu tek nakon što je svečano otvoreno groblje, koje nema podzemne grobove.
Pre 1960-ih, grad je imao dva groblja bez ijednog poznatog slučaja mumifikacije, rekao je Vergara.
Klima u ovoj oblasti je vlažna, što bi obično potpomagalo razgradnju, a ne ometalo je, dodala je ona.
Antropolog Daniela Betancourt sa Nacionalnog univerziteta Kolumbije rekla je da bi do ovog fenomena moglo doći zbog postavljanja groblja na strmoj padini planine.
„Vetar stalno duva jer je vruće. Moguće je pretpostaviti da svodovi rade kao peć… oni vas dehidriraju.“
Ova hipoteza tek treba da se testira, rekao je Betankur za AFP.
„Nedostajalo je (ne) studija o tome šta se dešava i koji su to specifični uslovi koji izazivaju mumificiranje ljudi“, rekla je ona.
Rođaci mumificiranih leševa moraju odobriti njihovo izlaganje u muzeju.
Većina se odlučuje da posmrtni ostaci budu kremirani, ali porodica Bežarano nije poželela takvu sudbinu Toresu.
„Bog je hteo da je ostavi nama, i evo je imamo… Videći je takvu, kako je neko mogao pustiti da bude kremirana“, pitao je Bežarano, koji redovno dovodi Toresove praunuke da posete njenu grobnicu.
