Novo istraživanje koje je predvodio Univerzitet Jork otkriva da astronauti imaju iznenađujuću sposobnost da se orijentišu i mere pređenu udaljenost dok su slobodni od sile gravitacije.
Nalazi studije, urađeni u saradnji sa Kanadskom svemirskom agencijom i NASA-om, imaju implikacije na bezbednost posade u svemiru i potencijalno bi mogli da daju naznake o tome kako starenje utiče na sistem ravnoteže ljudi ovde na Zemlji, kaže vodeći profesor na Fakultetu zdravlja Lorens Haris.
„U više navrata se pokazalo da percepcija gravitacije utiče na veštinu opažanja. Najdublji način sagledavanja uticaja gravitacije je da ga oduzmemo, zbog čega smo svoje istraživanje poneli u svemir“, kaže Haris, stručnjak za vid. i percepcija pokreta koji takođe vodi Laboratoriju za multisenzornu integraciju i bivši je direktor Centra za istraživanje vizije u Jorku.
„Imali smo postojano prisustvo skoro četvrt veka u svemiru, a sa svemirskim naporima koji se samo povećavaju kako planiramo da se vratimo na Mesec i dalje, odgovori na pitanja o zdravlju i bezbednosti postaju samo važniji. Na osnovu našeg nalazi se čini kao da su ljudi iznenađujuće u stanju da adekvatno nadoknade nedostatak prirodnog okruženja na Zemlji pomoću vida.“
Haris i saradnici — među kojima su profesori Lasonde škole inženjeringa Robert Alison i Majkl Dženkin i dve generacije postdoktorata iz Jorka i postdiplomci Bjorn Jorges, Nils Buri, Megan Mekmanus i Ambika Bansal — proučavali su desetak astronauta na Međunarodnoj svemirskoj stanici, koja ili oko 400 kilometara od površine Zemlje.
Ovde je Zemljina gravitacija približno poništena centrifugalnom silom koju stvara orbita stanice. U nastaloj mikrogravitaciji, način na koji se ljudi kreću više liči na letenje, kaže Haris.
„Ljudi su ranije anegdotski izveštavali da osećaju da se kreću brže ili dalje nego što su zaista bili u svemiru, tako da je to dalo neku motivaciju da se ovo snimi“, objašnjava on.
Istraživači su uporedili performanse desetak astronauta – šest muškaraca i šest žena – pre, tokom i posle njihovih jednogodišnjih misija na svemirsku stanicu i otkrili da je njihov osećaj o tome koliko su daleko putovali ostao uglavnom netaknut.
Svemirske misije su zauzeti poduhvati i istraživačima je trebalo nekoliko dana da se povežu sa astronautima kada su stigli u svemirsku stanicu. Haris kaže da je moguće da njihovo istraživanje nije uspelo da uhvati ranu adaptaciju koja se možda dogodila u tih prvih nekoliko dana, i „to je još uvek dobra vest jer kaže da se adaptacija dešava veoma brzo“.
Svemirske misije nisu bez rizika. Dok ISS kruži oko Zemlje, ponekad je pogođen malim objektima koji bi mogli da prodru u brod, što zahteva da astronauti pređu na sigurno.
„U više navrata tokom našeg eksperimenta, ISS je morao da izvodi manevre izbegavanja“, priseća se Haris. „Astronauti moraju da budu u stanju da odu na bezbedna mesta ili da pobegnu iz otvora na ISS-u brzo i efikasno u hitnim slučajevima. Dakle, bilo je veoma ohrabrujuće otkriti da su zaista u stanju da to urade prilično precizno.“
Studija, koja je nedavno objavljena u npj Micrograviti, nastajala je deceniju i predstavlja prvi od tri rada koji će proizaći iz istraživanja koji istražuje efekte izlaganja mikrogravitaciji na različite perceptivne veštine, uključujući procenu nagiba tela, pređene udaljenosti i veličina objekta.
Haris kaže da istraživanje pokazuje da izlaganje mikrogravitaciji oponaša proces starenja na uglavnom fiziološkom nivou – trošenje kostiju i mišića, promene u hormonskom funkcionisanju i povećana podložnost infekcijama – ali ovaj rad otkriva da je samopokret uglavnom nepromenjen, što ukazuje na probleme ravnoteže koji često dolaze iz starosti možda nisu povezani sa vestibularnim sistemom.
„To sugeriše da mehanizam za percepciju kretanja kod starijih ljudi treba da bude relativno nepromenjen i da problemi vezani za pada možda nisu toliko u smislu percepcije koliko su se daleko pomerili, već možda više od toga kako oni su u stanju da to pretvore u refleks ravnoteže.“
