Fenomen jamais vu, koji se često opisuje kao suprotnost poznatijem deja vu-u, donosi osećaj čudnosti prema poznatim stvarima ili situacijama, ostavljajući utisak da su one nove ili nestvarne. Istraživanje ovog fenomena sproveli su Akira O’Konor, viši predavač psihologije na Univerzitetu Sent Endruz, i Kristofer Mulen, profesor kognitivne neuropsihologije na Univerzitetu Grenobl Alpi, za šta su dobili Ig Nobelovu nagradu za književnost.
Jamais vu je iskustvo koje se može javiti u različitim situacijama – na primer, kada poznato lice odjednom izgleda neprepoznatljivo, poznati objekat deluje čudno ili kada reč koja se ponavlja iznova i iznova gubi svoje značenje. Ovaj fenomen su istraživači povezali sa načinom na koji mozak obrađuje informacije, zaključujući da se jamais vu javlja kao vrsta „provere stvarnosti“ – signal da se kognitivni sistemi previše oslanjaju na automatizaciju i da je potrebna promena fokusa.
U nizu eksperimenata, istraživači su tražili od učesnika da više puta pišu istu reč. U jednom od njih, 94 studenta su prepisivala 12 različitih reči, uključujući uobičajene reči poput „vrata“ i manje poznate poput „svard“. Nakon otprilike 33 ponavljanja, učesnici su prijavljivali osećaj čudnosti i gubitka značenja. Oko 70% učesnika je prestalo sa zadatkom jer su reči počele da im deluju neprirodno. U drugom eksperimentu sa rečju „the“, 55% učesnika je prijavilo slične efekte nakon 27 ponavljanja.
Ispitanici su svoja iskustva opisali izrazima poput „Reč izgleda čudno, kao da nije stvarna“ i „Gubi značenje što je više gledam.“ Ova zapažanja su potvrdila hipotezu istraživača da ponavljanje izaziva „zasićenje“ reprezentacije u mozgu, što može dovesti do pojave jamais vu-a.
O’Konor i Mulen su objasnili da jamais vu ima važnu funkciju u ljudskom kognitivnom sistemu, omogućavajući mozgu da prepozna previše automatizovane procese i preusmeri pažnju. Ovaj fenomen je povezan i sa istraživanjima opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP), gde opsesivno ponavljanje radnji, poput provere da li su vrata zaključana, može izazvati sličan osećaj čudnosti. Razumevanje jamais vu-a moglo bi doprineti boljem razumevanju i tretmanu OKP-a i drugih sličnih poremećaja.
Zanimljivo je da ovaj rad ima svoje korene u ranijim istraživanjima iz 1907. godine, kada je psihološkinja Margaret Floj Vošburn primetila da intenzivno ponavljanje reči može dovesti do njihovog „gubitka značenja“. Rad O’Konora i Mulena, koji su ovu pojavu proučavali više od 15 godina, predstavlja savremeni doprinos ovoj oblasti.
Dobitnici Ig Nobelove nagrade, koja se dodeljuje za naučna istraživanja koja „nasmeju, a zatim navedu na razmišljanje“, izrazili su nadu da će njihov rad inspirisati nova istraživanja i dodatne uvide u budućnosti.
