Kada je u pitanju rak, starenje je mač sa dve oštrice, istraživači sve više uče. Starost se smatra najvažnijim faktorom rizika za rak. To je zato što se genetske mutacije stvaraju u ćelijama godinama i decenijama i na kraju dovode do razvoja raka.
Sada studija istraživača iz Centra za rak Memorial Sloan Kettering (MSK) i njihovih saradnika pruža nove dokaze o tome kako napredna starost takođe može biti zaštitna od raka. Studija, sprovedena na mišjem modelu raka pluća, objavljena je u časopisu Nature.
„Znamo da kako ljudi postaju stariji, veća je verovatnoća da će dobiti rak“, kaže prvi autor studije Sjuekijan Zhuang, dr, postdoktorski saradnik u laboratoriji višeg autora studije Tuomasa Tamele, dr. Institut Sloan Kettering MSK-a. „Ali još uvek postoji mnogo toga što je nepoznato o tome kako starenje zapravo menja biologiju raka.“
Kao i kod mnogih vrsta raka, rak pluća se dijagnostikuje kod većine ljudi oko 70 godina, kaže dr Zhuang. Ali kada dođete do 80 ili 85, stopa incidencije ponovo počinje da opada.
„Naše istraživanje pomaže da se pokaže zašto“, dodaje ona. „Ćelije koje stare gube svoj kapacitet za obnavljanje, a samim tim i za brzi rast koji se dešava kod raka.“
Sve u svemu, nalazi imaju dve ključne implikacije, kažu istraživači.
Da bi istražio zašto incidencija raka dostiže vrhunac u ranim starijim godinama, a zatim ponovo počinje da opada, istraživački tim MSK je proučavao genetski modifikovani mišji model adenokarcinoma pluća, uobičajenog tipa raka pluća koji čini oko 7% svih smrtnih slučajeva od raka širom sveta.
Jedna od stvari koja čini izazovnim proučavanje starenja na laboratorijskim modelima je to što je miševima potrebno dve godine da se razviju do starosti koje je ekvivalentno 65-70 godina kod ljudi, što eksperimente čini dugotrajnim i zahtevnim zahtevom koji zahteva mnogo resursa.
Ali za istraživače MSK-a, trud je vredeo toga. Naučnici su otkrili da kako miševi postaju stariji, oni više proizvode protein koji se zove NUPR1. Više NUPR1 čini da ćelije u plućima funkcionišu kao da im nedostaje gvožđa.
„Ćelije koje stare zapravo imaju više gvožđa, ali iz razloga koje još uvek ne razumemo u potpunosti, one funkcionišu kao da nemaju dovoljno“, kaže dr Džuang.
Pošto su ćelije kod starijih miševa funkcionisale kao da nemaju dovoljno gvožđa, izgubile su deo svoje sposobnosti da se regenerišu. I pošto je taj regenerativni kapacitet direktno povezan sa porastom raka, stariji miševi su razvili mnogo manje tumora od njihovih mlađih kolega.
Zanimljivo, ovaj efekat bi se mogao preokrenuti davanjem dodatnog gvožđa starijim miševima ili smanjenjem količine NUPR1 u njihovim ćelijama.
„Mislimo da ovo otkriće može imati neposredan potencijal da pomogne ljudima“, kaže dr Tamela. „Trenutno, milioni ljudi, posebno nakon pandemije COVID-19, žive sa nedovoljnom funkcijom pluća jer im pluća nisu u potpunosti zarasla od infekcije ili iz nekog drugog razloga. Naši eksperimenti na miševima pokazali su da davanje gvožđa može pomoći pluća se regenerišu i imamo zaista dobre načine za isporuku lekova direktno u pluća – poput inhalatora za astmu.“
Ali tu takođe dolazi do izražaja dvostruka priroda otkrića. Vraćanjem sposobnosti ćelija u plućima da se regenerišu, povećava se i sposobnost tkiva da razvije rak, pokazala je studija.
„Tako da ova vrsta pristupa možda nije prikladna za ljude koji su pod visokim rizikom od razvoja raka“, dodaje on.
Nalazi tima takođe imaju važne implikacije za terapije zasnovane na vrsti ćelijske smrti koja se zove feroptoza, koju pokreće gvožđe. Feroptoza je otkrivena 2012. godine, a postoji veliki broj jedinjenja malih molekula koja izazivaju feroptozu, kao i lekovi koje je prethodno odobrila FDA, a koji se istražuju zbog njihovog potencijala da ubijaju ćelije raka.
Starije ćelije su daleko otpornije na feroptozu od mlađih ćelija jer funkcionišu kao da nemaju dovoljno gvožđa, otkrili su istraživači. To znači da tretmani koji ciljaju feroptozu možda neće biti toliko efikasni kod starijih pacijenata kao kod mlađih.
„Jedna od stvari koje smo pokazali istražujući svu ovu biologiju gvožđa je da feroptoza supresivna tumora, kao što su svi sumnjali – ali mnogo dublje kod mlađih životinja“, kaže dr Tamela.
Dr Džuang dodaje: „Za nas ovo govori da se biologija ćelija menja sa starenjem, menja se i osetljivost na lekove. Tako da će lekari možda morati da budu zaista pažljivi u kliničkim ispitivanjima, na primer, da pogledaju efekte u oba stariji i mlađi pacijenti“.
Za dr Tamelu, istraživanje na kraju ima još veći zaključak.
„Ono što naši podaci sugerišu u smislu prevencije raka je da su događaji koji se dešavaju kada smo mladi verovatno mnogo opasniji od događaja koji se dešavaju kasnije“, kaže on. „Dakle, sprečavanje mladih ljudi da puše, sunčanje ili druge očigledne kancerogene izloženosti je verovatno čak važnije nego što smo mislili.
