Dok je hitno smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO₂) ključno za borbu protiv klimatskih promena, postoji sve veća saglasnost o potrebi za uklanjanjem CO₂ već prisutnog u atmosferi. U tom kontekstu, okean, sa svojim velikim kapacitetom za skladištenje ugljen-dioksida, ne može biti zanemaren. Koncept uklanjanja ugljen-dioksida iz mora (mCDR) putem tehnika poput dodavanja gvožđa u okean (OIF) dobija sve više pažnje.
U članku objavljenom u časopisu Frontiers in Climate, pod nazivom „Sledeći koraci za procenu dodavanja gvožđa u okean za uklanjanje ugljen-dioksida iz mora“, prikazana su potrebna istraživanja za evaluaciju potencijala OIF-a kao metode mCDR. OIF se koristi za ubrzavanje prirodnog procesa uklanjanja CO₂ iz atmosfere tako što se na površinu okeana dodaju male količine gvožđa, što podstiče rast fitoplanktona koji uklanja CO₂ kroz fotosintezu.
Međuvladin panel za klimatske promene i Nacionalne akademije nauka, inženjerstva i medicine prepoznali su OIF kao moguće rešenje za klimatske promene, dok je više od 400 naučnika potpisalo pismo koje poziva na prošireno istraživanje mCDR. Vlade širom sveta već su investirale desetine miliona dolara u istraživanje uloge okeana u smanjenju klimatskih promena, signalizirajući potrebu za daljim istraživanjima u ovoj oblasti.
Prema članku, međunarodna ekspertska grupa „Exploring Ocean Iron Solutions“ (EkOIS), organizovana oko odgovornog kodeksa ponašanja, ističe da je potrebno proučiti OIF da bi se utvrdilo da li je efikasan, ekološki prihvatljiv i društveno odgovoran metod mCDR. „Ovo je prvi put u više od decenije da se pomorska naučna zajednica okupila da podrži poseban plan istraživanja okeanskog gvožđa“, rekao je Ken Bueseler, izvršni direktor programa EkOIS.
Tehnika OIF-a uključuje dodavanje mikronutrijenata kao što je gvožđe u okean kako bi se podstakao rast fitoplanktona. Ovaj plankton uklanja CO₂ iz atmosfere tokom fotosinteze, a kada plankton umre ili bude pojedeni, deo tog ugljenika se prenosi u duboki okean, gde se skladišti. Iako prirodni procesi već dodaju gvožđe u okean, OIF nastoji da ubrza ovaj proces.
Prema Polu Morisu iz EkOIS programa, „S obzirom na kapacitet okeana za skladištenje ugljenika, trebalo bi razmotriti povećanje njegove prirodne sposobnosti“. Čak i ako bismo odmah zaustavili emisije, okeanski CDR bi i dalje bio potreban zbog već prisutnog CO₂ u atmosferi.
U članku se navodi da postoji značajan jaz u istraživačkim eksperimentima mCDR u otvorenom okeanu, ostavljajući efikasnost i uticaj ovih metoda neizvesnim. Stoga je od suštinskog značaja otvorena diskusija i peer recenzija eksperimentalnih okvira kao što je ovaj. Takođe, uključivanje javnih grupa i lokalnih zajednica u diskusije o odgovornom sprovođenju OIF-a je ključna za osiguranje da istraživanje bude etički i društveno prihvatljivo.
U cilju napredovanja u razumevanju OIF-a, istraživači se fokusiraju na nekoliko ključnih aktivnosti, uključujući terenske studije, modeliranje, ispitivanje različitih oblika gvožđa i metoda isporuke, unapređenje praćenja i verifikacije, kao i integraciju društvenih nauka u istraživačke napore.
„Imamo priliku i obavezu da ulažemo u znanje potrebno za donošenje naučno i etički ispravnih odluka za budućnost naše planete“, zaključuje se u članku, naglašavajući važnost uključivanja okeana u strategije za borbu protiv klimatskih promena zajedno sa smanjenjem emisija.
