Od svog otkrića od strane savremenih istraživača pre jednog veka, drevna struktura poznata kao „hrišćanska zgrada“ postala je široko smatrana kamenom temeljcem ranohrišćanske arhitekture. Izgrađena oko 232. n.e. u drevnom gradu Dura-Europos, rimskom garnizonskom gradu u sadašnjoj istočnoj Siriji, zgrada je jedini primer „kućne crkve“ ili domus ecclesiae, domaćeg prostora koji je renoviran za bogosluženje od strane Hrišćani u vreme kada se smatra da ih je otvoreno praktikovanje njihove vere učinilo progonima.
Ali nova studija objavljena u Journal of Roman Archaeologi dovodi u pitanje to konvencionalno verovanje, tvrdeći da zgrada gotovo sigurno nije bila domaća po obliku ili funkciji nakon renoviranja kako bi se prilagodili verskim ritualima. Nalazi dovode u pitanje validnost kategorije domus ecclesiae u njenoj ukupnosti.
Pažljivo poređenje kasnijih arhitektonskih karakteristika zgrade sa onima drugih domaćih objekata u Dura-Europosu — i analiza načina na koji je renoviranje uticalo na protok prirodnog svetla unutar zgrade — pružaju značajne dokaze da to uopšte nije bila kućna crkva, rekla je Kamila. Leon Anđelo, dr. kandidat na Jejlskoj Visokoj školi za umetnost i nauku i jedan od istraživača.
„Dijalozi unutar akademije, kao i u popularnoj kulturi, odaju utisak da su se hrišćani, pre cara Konstantina, okupljali i obožavali u pseudodomaćim prostorima“, rekao je Leon Anđelo, koji je deo Jejlovog odeljenja za veronauku.
„Ali ako je ovo jedini bezbedno datiran primer koji imamo, a nije u stvari bio posebno ili čak donekle domaći, zašto onda nastavljamo sa tom percepcijom?“
Njen koautor studije je Džošua Silver, istraživač na postdiplomskim doktorskim studijama na Univerzitetu u Mančesteru sa Mančesterskom arhitektonskom istraživačkom grupom.
Tokom desetogodišnjih iskopavanja Dura-Europos 1920-ih i 1930-ih, hrišćansku zgradu, zajedno sa sinagogom i Mitreumom, otkopao je tim naučnika sa Jejla i Francuske akademije natpisa i pisma. Njihovi dnevniki iskopavanja i fotografije (zajedno sa hiljadama artefakata) su arhivirani u Umetničkoj galeriji Univerziteta Jejl.
Verovalo se da je struktura prvobitno bila privatna rezidencija, ali je renovirana oko 234. n.e. kako bi bila pogodna za hrišćansko bogosluženje. Naučnici su ga smatrali arhitektonskom odskokom — domus ecclesiae — koja povezuje privatne kuće koje se koriste za hrišćansko bogosluženje koje se pominju u Novom zavetu (npr. Dela apostolska 12:12) sa bazilikama izgrađenim pod Konstantinom.
Ostao je u upotrebi sve do oko 254–56. n.e., kada su Sasanidi opsedali grad, a Rimljani su pokušali da utvrde zapadni gradski zid utvrđenja masivnim zemljanim nasipom koji je zatvorio mnoge zgrade. Nakon što je grad osvojen i napušten, preostali nasip je služio za očuvanje građevina izvanredno dobro tokom vekova.
Hrišćanska zgrada bila je u istoj ulici kao sinagoga i Mitrej, a oba su takođe počela kao privatne kuće koje su kasnije renovirane, rekao je Leon Anđelo.
„Ali mi ne kažemo „kućna sinagoga“ ili „kućni Mitreum“. Dozvoljavamo im da sami stoje“, rekla je ona. „Dakle, ako imamo zgradu koja prati istu arhitektonsku putanju u gradu, zašto naglašavamo domaće poreklo strukture? Želeli smo da znamo koliko je bila domaća i kako bi je videla zajednica?“
Da bi odgovorili na ova pitanja, istraživači su pregledali sve arhivirane izveštaje o iskopavanjima da bi razumeli kako su izgledale kuće u Dura-Europosu, šta su sadržavale i koje su funkcije služile. Pošto su stekli temeljno razumevanje šta predstavlja domaći prostor za tu zajednicu, oni su ga suprotstavili karakteristikama hrišćanske građevine. I našli su značajne razlike.
Na primer, očuvana zgrada je imala figuralne zidne slike, dvorišno stepenište i nije bilo cisterne za vodu. Nijedna druga kuća u skupu podataka istraživača nije imala takvu kombinaciju karakteristika.
Uklanjanje cisterne, kao i prostora za pripremu hrane u zgradi, takođe su ukazivali na to da su ljudi drugačije komunicirali sa prostorom nego sa svojim stanovima.
Njegove prostorije u prizemlju su modifikovane tako da se napravi jedna koja je bila neobično velika i druga, koja se koristila kao krstionica, koja je bila neobično mala, u odnosu na druge domove u gradu.
Pored toga, istraživači su proučavali promene u načinu na koji ljudi kruže kroz sobe i upotrebu različitih površina i sedišta, što je sugerisalo da se udaljimo od domaćeg okruženja. Koristili su simulacije promene sunčeve svetlosti kako bi utvrdili da određena renoviranja zgrade znače da se veća površina prostorija izvan dvorišta može koristiti više puta tokom dana bez potrebe za lampom ili svećom.
„Hrišćanska zgrada nije imala mnogo sličnosti sa bilo kojim domaćim prostorom u Duri, i stoga dovodi u pitanje narativ o materijalnom poreklu ranog hrišćanstva“, rekao je Leon Anđelo.
Rekla je da u potpunosti očekuje odbijanje tako smelog izazova ukorenjenog razumevanja kako je izgledalo rano hrišćanstvo.
„Ta shvatanja imaju veliku težinu i moć“, rekla je ona. „I mi smo duboko zainteresovani za rano hrišćanstvo. Ali želimo da odamo pravdu Durinoj hrišćanskoj zajednici i njihovoj priči i pokušamo da ih razumemo pod njihovim sopstvenim uslovima, a ne kroz pretpostavke koje su naučnici projektovali na njihov prostor.“
Stipendije oko Dura-Europosa su u toku. Nedavno pokrenuta Međunarodna (digitalna) arhiva Dura-Europos, ili IDEA, ima za cilj da ponovo sastavi i obezbedi digitalni pristup artefaktima i arhivskoj dokumentaciji koja je izvedena iz iskopavanja grada i koja se sada nalazi u raznim muzejima širom sveta. Inicijativu je osnovala En Hanel Čen, bivša postdoktorska saradnica na Jejlu, koja je sada docentka istorije umetnosti i vizuelne kulture na Bard koledžu.