Istraživanje nacionalnog skupa podataka SAD o deci kojoj je ikada dijagnostikovan ADHD otkrilo je „stalno i sve šireće“ pitanje javnog zdravlja.
Nalazi objavljeni u časopisu Journal of Clinical Child & Adolescent Psychology otkrivaju da je oko milion više dece uzrasta od 3 do 17 godina dobilo dijagnozu ADHD-a 2022. nego 2016.
Dokument otkriva da je otprilike jedno od devet dece ikada dobilo dijagnozu ADHD-a – 11,4%, ili 7,1 milion dece. Oko 6,5 miliona dece (10,5%) trenutno živi sa ADHD-om.
Među decom koja trenutno žive sa ADHD-om, 58,1% ima umeren ili teški ADHD.
Ukupno, 77,9% ima najmanje jedan poremećaj koji se istovremeno javlja, približno polovina dece sa trenutnim ADHD-om (53,6%) je primalo ADHD lekove, a 44,4% je primilo bihejvioralni tretman za ADHD u protekloj godini.
Skoro jedna trećina (30,1%) nije primila nikakav tretman specifičan za ADHD.
Rezultati prate analizu skupa podataka Nacionalne ankete o zdravlju dece (NSCH) iz 2022. godine. Oni pokazuju da je procenjena prevalencija ADHD-a (na osnovu izveštaja roditelja) veća u Sjedinjenim Državama od uporedivih procena iz drugih zemalja.
Autori dolaze iz institucija uključujući Centre za kontrolu i prevenciju bolesti, Oak Ridge institut za nauku i obrazovanje i Upravu za zdravstvene resurse i usluge.
U radu, tim objašnjava da se povećanje prevalencije ADHD-a delimično može objasniti „sociodemografskim i dečijim karakteristikama“, dok navode da društveni kontekst takođe može „doprineti ukupnim trendovima u dijagnozi ADHD-a“.
Ovo uključuje kontekst mentalnog zdravlja dece pre i tokom pandemije COVID-19.
„Javna svest o ADHD-u se promenila tokom vremena. ADHD je istorijski opisan kao eksternalizujući poremećaj sa fokusom na lako uočljive hiperaktivno-impulzivne simptome, i smatralo se da prvenstveno pogađa dečake“, kažu autori. „Sa povećanom svešću o simptomima vezanim za regulaciju pažnje, ADHD je sve više prepoznat kod devojčica, adolescenata i odraslih. Štaviše, ADHD je ranije dijagnostikovan nižim stopama među decom u nekim rasnim i etničkim manjinskim grupama. Uz povećanu svest, takve praznine u dijagnozama su se sužavale ili zatvarale.
„Okolnosti povezane sa pandemijom mogu takođe povećati verovatnoću da simptomi ADHD kod deteta mogu da izazovu oštećenje. Na primer, u porodicama u kojima su deca morala da se uključe u učenje u virtuelnoj učionici dok roditelji takođe rade od kuće, simptomi ADHD koji su se ranije mogli upravljati su možda postali više oštećenja ili simptoma koje roditelji ranije nisu primećivali su možda postali prepoznatljivi.“
Cilj ovog novog rada bio je da pruži ažurirane procene prevalencije dijagnostikovanog ADHD-a u SAD; ozbiljnost ADHD-a; istovremeni poremećaji; i primanje lekova za ADHD i tretman ponašanja. Tim je procenio 45.483 završena intervjua, takođe prateći razlike u demografskim i kliničkim podgrupama. Pitanja su tražila od roditelja detalje kao što je ozbiljnost stanja.
Nalazi ističu kako socioekonomski i geografski faktori igraju ulogu u dijagnozi/prevalenci ADHD-a.
Drugi tretmani ponašanja, kao što je savetovanje o mentalnom zdravlju, takođe su pratili slične obrasce.
Objašnjavajući dalje nalaze, autori navode: „Promene u obrascima lečenja mogu takođe biti pogođene promenama u demografskoj distribuciji onih koji primaju dijagnozu ADHD-a. Postoje dokazi da se polna razlika za dijagnozu ADHD-a može sužavati; prethodnih godina, Odnos dečaka i devojčica sa dijagnozom ADHD bio je veći od 2:1.“
Zaključujući, tim navodi da se nadaju da će kliničari moći da koriste njihove nalaze za razumevanje dijagnoza i obrazaca lečenja kako bi bolje informisali kliničku praksu. Pored toga, nadaju se da bi ga mogli koristiti kreatori politike, vladine agencije, zdravstveni sistemi, praktičari javnog zdravlja i drugi partneri za planiranje potreba dece sa ADHD-om, kao što je obezbeđivanje pristupa nezi i uslugama za ADHD.
Buduća istraživanja, navodi tim, mogla bi istražiti obrasce pružanja usluga tokom i nakon pandemije; kao i načini pružanja ADHD usluga; uzimanje i prekid ADHD lekova; i prijem tretmana ponašanja zasnovanog na dokazima i drugih preporučenih usluga kao što su školske usluge.
Ova studija podleže brojnim ograničenjima, uključujući i da je zasnovana na anketi o opozivu roditelja i odlukama o izveštavanju, i nije potvrđena na osnovu medicinske dokumentacije ili kliničke procene.
