Nova studija koju su vodili istraživači sa UCLA mogla bi da promeni način na koji kliničari i naučnici razumeju, dijagnostikuju i leče poremećaj spektra placente acreta, ozbiljno stanje u kojem placenta ne uspeva da se odvoji od materice pri rođenju, ugrožavajući život i zdravlje majke i beba.
Istraživači su ranije verovali da su određene preterano invazivne ćelije placente, nazvane trofoblasti, odgovorne za održavanje veze netaknutom. Ali ovo novo istraživanje, koje identifikuje genetske i ćelijske promene unutar pojedinačnih ćelija gde se posteljica i materica spajaju, pomera fokus na to kako strukturna podrška tkiva i krvnih sudova materice može izazvati „gubitak normalnih granica“ između posteljice i materice.
„Koristili smo dve nove tehnike u analizi jedne ćelije da bismo napravili atlas ćelija uključenih u placentu acreta kako bismo bolje razumeli ovaj sve rasprostranjeniji poremećaj koji može imati razorne implikacije na zdravlje majke i novorođenčeta“, rekla je dr Jalda Afšar, majka-fetal. specijalista medicine i istraživač na medicinskoj školi David Geffen na UCLA, i prvi i odgovarajući autor članka koji opisuje nalaze u „Američkom časopisu za akušerstvo i ginekologiju“.
„Ovaj rad je otkrio podskup gena različito izraženih u poremećaju spektra placente acreta, što predstavlja osnovu za ‘permisivno okruženje’ da se placenta veže za sluznicu materice,” rekla je dr Debora Krakov, specijalista za medicinu majke i fetusa. istraživač, predsednik Odeljenja za akušerstvo i ginekologiju na Medicinskom fakultetu David Geffen na UCLA, i viši autor rada.
Istraživanje je pokazalo da decidua, sloj sluzokože materice koji se formira tokom trudnoće, i krvni sudovi, šalju različite signale placenti kada trudnica ima placentu acreta. Obično se placenta – privremeni organ koji pruža podršku fetusu – odvaja nakon rođenja. U placenta accreta, zaglavljena je previše čvrsto, što postaje razlog za mnoge komplikacije placente accreta kod majke.
„Naš cilj je bio da okarakterišemo intimni odnos između tkiva majke i fetusa na mestu akrete ili kvara“, rekao je Afšar. „Geni i signalni putevi koje smo identifikovali prevazilaze pružanje boljeg razumevanja mehanizma bolesti; oni se mogu koristiti kao mete da nam pomognu da poboljšamo dijagnostičke testove, pratimo progresiju bolesti tokom vremena i otkrijemo nove, efikasnije terapije.
Učestalost poremećaja placenta acreta spektra (PAS) dramatično se povećala poslednjih decenija, čiji uzrok nije siguran, iako je porođaj carskim rezom jedan od nekoliko faktora rizika. Danas se incidencija procenjuje na jedno od 272 porođaja u SAD, u odnosu na jednu od oko 30.000 trudnoća 1960-ih, kažu istraživači.
Za ovu studiju, istraživački tim je izvršio višestruke biopsije placente na 12 placenti — šest sa PAS poremećajem i šest kontrola — sprovodeći jednoćelijsku RNK analizu na 31.406 pojedinačnih ćelija. Istraživači su takođe primenili prostornu transkriptomiju na 36 regiona od interesa – 12 u PAS-adherentnim, 12 u PAS-neadherentnim i 12 u kontrolama. Prostorna transkriptomika omogućava istraživačima da precizno izmere i mapiraju aktivnost gena unutar jednog uzorka tkiva.
„Na kraju dana, razumevanje biologije trudnoće i bolesti povezanih sa trudnoćom, kao što je acreta, inspirisano je samo jednom stvari – pronalaženjem načina da poboljšamo negu koju možemo da pružimo trudnicama i njihovim porodicama“, rekao je Afšar, a. lekar-naučnik koji vodi brigu o mnogim pacijentima sa poremećajima spektra placente acreta u UCLA Health.
Pored dr Krakova i dr Afšara, koautori UCLA su Ofelia Jin, MD; Anhio Jeong; Guadalupe Martinez; Feiiang Ma, Ph.D.; Christine Jang, PharmD; Sarah Tabatabaei; Hsian-Rong Tseng, Ph.D.; i Iazhen Zhu, MD, Ph.D. Dr Jin je takođe sa Kalifornijskim univerzitetom u San Francisku. Iz medicinskog centra Cedars-Sinai: Jina Kim, Ph.D.; i Sungiong Iou, Ph.D.