Međunarodni istraživački tim koji je analizirao proteine cerebrospinalne tečnosti kod 606 ljudi kaže da to znači da su lekovi koji su već testirani možda lažno izgledali neefikasni ili samo malo efikasni.
Njihovo otkriće moglo bi dovesti do personalizovanijih terapija ili preventivnih mera za ove podtipove. Takođe predstavlja nadu za ranu dijagnozu i intervenciju kako bi se odložio početak simptoma Alchajmerove bolesti (AD).
„S obzirom na različite obrasce molekularnih procesa i genetske profile rizika od AD, verovatno je da će podtipovi AD zahtevati specifične tretmane“, pišu neuronaučnik Beti Tijms iz Alchajmer centra Amsterdam i kolege.
Alchajmerovu bolest – neurodegenerativni poremećaj koji pogađa milione ljudi širom sveta – karakteriše nakupljanje amiloidnih i tau proteina u mozgu, što dovodi do progresivnog gubitka pamćenja i kognitivnog pada.
Pored nakupljanja amiloidnih i tau proteina koji formiraju grudvice i zamršene unutar moždanog tkiva, znamo da su uključeni i drugi biološki procesi u drugim tkivima. Koristeći ažuriranu tehnologiju, istraživači su bili u mogućnosti da precizno izmere kritične komponente ovih drugih procesa.
Tijms i njen tim koristili su proteomiku masene spektrometrije da analiziraju cerebrospinalnu tečnost od 419 osoba sa Alchajmerovom bolešću i 187 kontrola, tražeći razlike u nivoima proteina. Ovo je dovelo do odabira 1.058 proteina povezanih sa Alchajmerovom bolešću za analizu.
Istraživači su uspeli da identifikuju pet različitih bioloških podtipova bolesti, koje se razlikuju po varijacijama kao što su hiperplastičnost, imunološka aktivacija, disregulacija RNK, disfunkcija horoidnog pleksusa i oštećenje krvne barijere. Svaka varijacija je bila okarakterisana specifičnim promenama u klasterima proteina u vezi sa upalom, rastom nervnih ćelija i drugim biološkim procesima.
„Tri podtipa su rekapitulirala naša prethodno identifikovana tri podtipa (hiperplastičnost, urođena imunološka aktivacija i disfunkcija krvno-moždane barijere)“, objašnjavaju Tijms i tim.
„Dalje smo identifikovali dva dodatna podtipa AD: jedan sa disregulacijom RNK i jedan sa disfunkcijom horoidnog pleksusa.“
Identifikovanje biomarkera svake varijante može nam pomoći da dijagnostikujemo Alchajmerovu bolest ranije, kada je intervencija najefikasnija.
Istraživači su takođe pogledali snimke magnetne rezonance (MRI) od podskupa od 503 učesnika kako bi uporedili podtipove sa individualnim razlikama u zapremini u određenim regionima mozga.
„Podtipovi su imali različite profile genetskog rizika od AD“, piše tim, dodajući da su se „takođe razlikovali u kliničkim ishodima, vremenu preživljavanja i anatomskim obrascima atrofije mozga“.
Čini se da hiperplastičnost uključuje preaktivan odgovor ćelijskog rasta, što dovodi do nakupljanja amiloida i tau proteina.
Kod urođene imunološke aktivacije, imuni sistem se pojačava, preterano napada zdravo moždano tkivo.
Disregulacija RNK uključuje promene u transportu proteina duž aksona koji omogućavaju nervnim ćelijama da pravilno funkcionišu.
Disfunkcija horoidnog pleksusa utiče na ventrikularni sistem mozga, što doprinosi proizvodnji cerebrospinalne tečnosti i prenosu hranljivih materija u mozak.
Oštećenje krvno-moždane barijere slabi barijeru koja štiti mozak, dozvoljavajući štetnim molekulima da se infiltriraju. Za razliku od hiperplastičnosti, ovaj podtip karakteriše spor rast nervnih ćelija i niska proizvodnja amiloida.
To bi moglo značiti da neki lekovi deluju samo kod jednog tipa Alchajmerove bolesti. Lekovi usmereni na amiloid, na primer, mogu da leče podtip sa povećanom proizvodnjom amiloida, ali potencijalno naškode podtipu sa smanjenom proizvodnjom.
„Neželjeni efekti koji proizilaze iz određenih tretmana takođe mogu zavisiti od podtipa“, kažu autori. „Na primer, dok antitela mogu lakše da pređu krvno-moždanu barijeru kod podtipa 5, ovi pojedinci mogu biti izloženi povećanom riziku od cerebralnog krvarenja koje se može javiti sa lečenjem antitelima.
Tradicionalno, Alchajmerova bolest se posmatra kao jedna bolest sa nekim varijacijama u simptomima i progresijom. Uprkos opsežnim istraživanjima, ne postoji lek, a trenutni tretmani nude samo ograničeno upravljanje simptomima.
Potrebno je više studija da bi se potvrdili ovi novi nalazi i istražili da li varijante drugačije reaguju na lekove.
Ipak, ovo je uzbudljiv korak napred u tekućoj borbi protiv Alchajmerove bolesti, a svako ovakvo otkriće nas približava pronalaženju leka.