U Velikoj Britaniji i većem delu zapada, stope pušenja su konstantno opadale od početka milenijuma. Ali tokom nekih od meseci pandemije COVID-a sa najvećom anksioznošću početkom 2020. godine, ta stopa pada je usporila skoro do zaustavljanja.
Štaviše, uprkos porastu stope ljudi koji pokušavaju da prestanu da puše, došlo je do neobičnog povećanja broja mladih (uzrasta od 18 do 24 godine) koji po prvi put puše.
Nedavna studija sugeriše da su društveni poremećaji, dosada i stres izazvani pandemijom možda doprineli porastu broja mladih ljudi koji počinju da puše.
Kao istoričar ratne izdržljivosti i otpornosti u modernoj Britaniji, proučavao sam upotrebu duvana od 1850-ih do 1950-ih. Pokušavam da razumem zašto je pušenje bilo tako centralno u svakodnevnom životu tokom posebno stresnih vremena, poput oružanih sukoba tog perioda. Zaista, dugo postoji veza između pušenja i oslobađanja od stresa.
Mnogi viktorijanski i edvardijanski pisci, uključujući značajne doktore i hirurge, pokazali su veliko interesovanje za duvan. Za neke je to bio lek modernosti, jer su njegovi umirujući efekti (izazvani nikotinom) bili idealan protivotrov za stres i napetost koji su došli sa godinama mašina.
Pronalazak nove tehnologije, poput telegrafa i železnice, učinio je život bržim i stresnijim. Još kasnih 1850-ih, neki lekari su tvrdili da ljudi mogu postati žrtve preuzbuđenih „nerva” (uobičajena skraćenica za efekte stresa koju i danas koristimo) ako ne pronađu smirujuću opojnu materiju.
Od 1880-ih, cigarete su se masovno proizvodile, dostižući više potrošača nego ikada ranije. Mnogi ljudi iz radničke klase prešli su sa lule na cigaretu, što se smatralo praktičnijom pratnjom savremenom životu. Takođe je bilo jeftino: pakovanje se moglo uzeti i popušiti bez prethodne pripreme za najviše nekoliko penija.
Na prelazu iz 20. veka čak je i medicinski časopis The Lancet sugerisao da bi pušenje moglo da ublaži „nemir i razdražljivost” koji su pratili urbani život. Takvo odobrenje pomoglo je proizvođačima i prodavcima duvana da prodaju svoju robu.
Ali kriza i rat su uvek davali najveći podsticaj upotrebi duvana. Početak Prvog svetskog rata 1914. obezbedio je prevlast cigarete u Britaniji. Do Božića 1914. više od 96% britanskih vojnika bilo je pušače, a i vlada i civili kod kuće slali su, bukvalno, tone duvana na front.
Cigarete nisu samo olakšale dosadu života u rovovima; videlo se da poboljšavaju psihičko i fizičko blagostanje vojnika. Kako je Lancet rekao u oktobru 1914:
„Vojniku i mornaru u sadašnjem ratu, sa svojim nervnim sistemom u neprekidnom stanju napetosti od opasnosti i uzbuđenja, duvan mora biti prava uteha i radost kada nađe vremena za ovo dobro zasluženo uživanje.
Medicinske sestre su čak davale cigarete povređenim muškarcima u bolnicama. U ranijim sukobima, uključujući Burski rat (1899-1902) i Krimski rat (1853-56), mnogi vojni i medicinski pisci su govorili skoro istu stvar. Ali cigareta napravljena mašinama učinila je pušenje dostupnijim.
Za pokojne viktorijance i edvardijance, lakoća sa kojom se stekla navika cigareta bila je izvor brige, jer se činilo da sve više mladih ljudi pada pod čaroliju duvana.
Kao što sam otkrio dok sam čitao časopise iz ranih 1900-ih u Britanskoj biblioteci, neki lekari i aktivisti protiv duvana su videli da pušenje izaziva loše manire i antisocijalno ponašanje kod neaktivnih mladih dečaka. Takođe se tvrdilo da usporava njihov rast.
Ovo je bio period u kome su strahovi od nacionalnog opadanja i „degeneracije“ bili obilni, posebno nakon što je otkriveno loše fizičko stanje regruta radničke klase tokom Burskog rata. Takvi stavovi su, dakle, razumljivi. Pušenje je ugrožavalo zdravlje sledeće generacije, a time i zdravlje i dugovečnost Britanske imperije.
Na mnogo načina, ovi strahovi nikada nisu nestali, posebno u pogledu efekata pušenja na buduće generacije. Međutim, poruke javnog zdravlja protiv pušenja i programi za odvikavanje od pušenja neće postati uobičajeni sve dok se ne dokaže veza između pušenja i raka pluća 1950-ih.
Sada možemo dodati nedavne krize, kao što je pandemija COVID-a, na vremensku liniju istorijskih pojačivača pušenja. Čak i ako su ratovi i pandemije očigledno različite vrste kriza, one dovode do široko rasprostranjene anksioznosti i stresa, pružajući uočenu potrebu za umirujućim, često psihoaktivnim lekovima.
Slično kao i mladi vojnici koji su morali da izdrže mešavinu intenzivnog stresa i umrtvljujuće dosade u velikim ratovima moderne ere, novi, mladi pušači pandemije možda su zapalili svoju prvu cigaretu da bi se izborili sa životom u izolaciji.
