Čarobne pečurke mogu da urade neke neverovatne stvari, od izazivanja živih halucinacija do privremenog „rastvaranja“ ega osobe i potencijalno čak i ublažavanja depresije otporne na lečenje.
Ljudi su se dugo divili ovim naizgled natprirodnim gljivama, ali zahvaljujući modernoj genomici, stičemo nove uvide o tome odakle njihova magija zaista dolazi – i kako bismo je mogli efikasnije iskoristiti.
Nova studija je prikupila genomske podatke za 124 različita izolata i sorte gljive Psilocibe cubensis koja proizvodi psilocibin, koju su ljudi verovatno koristili u različitom stepenu od praistorije.
Istraživači su pokušali da bace novo svetlo na P. cubensis, uključujući kako su pripitomljavanje i kultivacija od strane ljudi uticali na njenu genetsku raznolikost.
Oni su sekvencionirali genome 38 izolata iz populacije P. cubensis za koje se čini da su uvedeni i sada su naturalizovani u Australiji, a zatim su uporedili te sa 86 komercijalnih sorti P. cubensis, čiji su genomi već sekvencionirani.
Tim iz Australije i SAD-a se nadao da će otkriti evolucionu istoriju gljiva koje divlje rastu u Australiji i naučiti kako je pripitomljavanje promenilo komercijalno dostupne sorte magične vrste pečuraka.
Komercijalni kultivari su pokazali dramatičan nedostatak genetske raznolikosti, izvještavaju istraživači, vjerovatno zbog efekata pripitomljavanja.
Naturalizovana populacija u Australiji pokazala je daleko veću raznolikost, uključujući jedinstvene varijante gena koje kontrolišu proizvodnju aktivnog sastojka pečurke, psilocibina.
„Ono što je bilo iznenađujuće je ekstremna homozigotnost nekih sorti magične pečurke“, kaže glavni autor i mikolog Alistair McTaggart sa Univerziteta Kvinslend u Australiji.
„Neke od ovih sorti su skoro lišene bilo kakve raznolikosti osim gena koji kontrolišu seksualnu reprodukciju.
„Teško je znati da li se to dogodilo namerno, ciljanim inbridingom da bi se popravile osobine u poslednjih pola veka, ili nenamerno zbog nedostatka različitosti protiv kojih bi se ukrštali,“ dodaje on.
Umesto finansijske podrške, studija se oslanjala na široku zajednicu entuzijasta pečuraka koji su prikupljali uzorke i slali ih na sopstveni rizik i trošak, napominju autori.
„Prvovodi koji su pripitomili magične pečurke postavili su scenu za to kako možemo unaprediti uzgoj i inovirati sa pečurkama dok poboljšavamo naše razumevanje psilocibina i njegovih prednosti“, kaže Mektagart.
Populacija P. cubensis u Australiji je zaista naturalizovana, pokazalo je istraživanje, verovatno uneto sa drugih mesta i uspostavljeno u divljini, razvijajući populaciju dovoljno veliku da održi genetsku raznolikost.
S druge strane, komercijalnim sortama nedostaje raznolikost u svojim genomima, izvještavaju istraživači. Ljudi su verovatno imali udela u tome, iako ostaje mnogo pitanja o našoj istoriji kultivisanja magičnih pečuraka, uključujući i zašto je genetska raznolikost tako pala.
Bez obzira na to, genetska raznovrsnost poput one naturalizovane populacije Australije može pomoći da se još više povuče zavesa na magične pečurke, nudeći vredne nove detalje o tome za šta smo tačno oni – i mi – sposobni.
Ovi rezultati sugerišu da bi varijante gena australijskih pečuraka mogle omogućiti razlike u načinu na koji proizvode psilocibin i srodna jedinjenja, izvještavaju autori, napominjući neke intrigantne implikacije iz ove vrste uvida.
Njihovi podaci o kompatibilnosti parenja i raznolikosti u genima koji kontrolišu proizvodnju psilocibina, na primer, „će unaprediti uzgoj za ‘dizajnerske pečurke’, u kojima heterozigotnost psilocibinskih alela može otkriti raznolikost u proizvodnji psihodeličnih triptamina“, objašnjava Mektagart.
Ljudi imaju dugu istoriju sa pečurkama, i iako su u modernim vremenima uveliko zabranjeni kao opasni lekovi, sve veći broj istraživanja takođe podiže svest o njihovom terapeutskom potencijalu, uključujući tešku depresiju, anksioznost i posttraumatski stresni poremećaj. .
„Čarobne pečurke su najjeftiniji izvor psilocibina i mogu popuniti nišu u razvoju prirodnih lekova“, kaže McTaggart. „Postoji još više da se razume kako magične pečurke proizvode druga jedinjenja koja mogu uticati na iskustvo psilocibina, a ovo će biti uzbudljivo područje istraživanja koje treba posmatrati.“
