Tokom poslednjih 50 godina, poremećaj pažnje/hiperaktivni poremećaj – poznatiji kao ADHD – evoluirao je od malo poznatog stanja u verovatno najproučavaniji poremećaj u oblasti dečije psihijatrije.
Prema Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, ADHD se najčešće dijagnosticira kada deca dostignu školsko doba, a pogađa milione dece širom zemlje i širom sveta.
„Istorijski gledano, postojalo je izvesno prepoznavanje ’minimalne moždane disfunkcije‘, ali mi nismo znali mnogo o tome“, rekao je Ronald Braun, dekan UNLV škole integrisanih zdravstvenih nauka, koji proučava ADHD skoro pet decenija. „Tokom godina, dijagnoza i upravljanje postali su mnogo specifičniji, a sada imamo polje za potvrdu simptoma koji nam pomaže da identifikujemo poremećaj.“
Braun, klinički zdravstveni psiholog sa sertifikatom odbora, rekao je da se problemi u ponašanju obično prvi put identifikuju kada deca počnu u prvi razred, a simptomi se obično češće primećuju i dijagnostikuju kod dečaka.
„Svi smo čuli izreku „dečaci će biti dečaci“ i „izrasti će iz toga“, ali znamo da ima dece koja imaju značajne probleme i pre nego što krenu u školu“, rekao je on. „Kada imate 6 ili 7 godina, zaista morate da slušate i obraćate pažnju u školi jer je to mnogo strukturiranije okruženje od onoga što možete naći kod kuće. Za decu sa ADHD-om to može biti teško, a tada roditelji počinju da vidi da se možda nešto dešava“.
Braun je koautor knjiga „ADHD kod dece i adolescenata“ i „ADHD kod odraslih“, obe su objavljene na više jezika i verzija širom sveta. Uhvatili smo ga da bismo saznali više o ADHD-u, kako se razvijao tokom godina i znakovima na koje roditelji treba da paze ako njihovo dete ne ide dobro u školi.
Sumnja se na ADHD kod pacijenata koji imaju nekoliko simptoma koji su povezani sa nemogućnošću održavanja pažnje i napora. U oblasti psihijatrije, danas se mnogo više oslanjamo na funkcionalne ishode nego na same simptome. Dakle, da bi se dobila zvanična dijagnoza ADHD-a, mora postojati funkcionalno oštećenje, ili tačnije, problemi u akademskom učinku u školi ili poteškoće pri zapošljavanju.
Ono što smo zaključili je da ako imate simptome i oni vas pogoršavaju, velike su šanse da vam je potrebna neka vrsta intervencije. Ako jednostavno imate simptome ADHD-a, ali vas to funkcionalno ne narušava, malo je verovatno da imate ADHD. Ako imate dete u vrtiću sa puno energije, to je u redu. Ali ako nisu u stanju da završe svoje aktivnosti ili nisu u stanju da obrate pažnju pet minuta, a možda su i agresivni prema svojim vršnjacima, velike su šanse da ste na nečemu.
Reforme u specijalnom obrazovanju i deci sa problemima u učenju bile su veoma rasprostranjene kasnih 1970-ih i ranih 1980-ih. Dok sam odrastao, dr Spok je bio vodeći stručnjak za decu. Bilo je to vreme ubrzo nakon psihoanalitičke psihijatrije i samih početaka bihejviorizma.
Kada sam započeo postdiplomske studije, kliničari su počeli da kvantifikuju ponašanje i posebno simptome psihopatologije u merljivim terminima. Tada su počeli da označavaju da deca imaju problem, što je pokrenulo sledeću fazu rasprave. Sada znamo kako ADHD utiče na decu i kako utiče na njihove nastavnike. Sve ove studije su urađene veoma pedantno. Dugoročne studije praćenja pokazale su efekte lekova i bihejvioralne terapije tokom vremena.
Naredne studije ove dece sa ADHD-om pokazuju da kao odrasli pate od lošijeg učinka na poslu, imaju veće poteškoće u brakovima i da su u većem riziku od zloupotrebe supstanci. Ovi problemi su posebno pojačani ako ne postoji program lečenja.
Prva stvar koju treba da uradite je da saznate da li vaše dete zaista ima ADHD. Procenjujemo simptome ponašanja i kompletiramo istoriju o tome kada je njihovo ponašanje počelo da se menja. Saznajemo kakvo je njihovo ponašanje u školi i kod kuće, sastavljamo kontrolnu listu ponašanja i tražimo od roditelja i nastavnika da popune skalu ocenjivanja ponašanja deteta.
Kada je detetu postavljena dijagnoza, važno je naglasiti strukturu, kako u školi, tako iu kući. Ponekad simptomi mogu biti pojačani u zavisnosti od toga koliko je struktura nametnuta tokom dana. Bihevioralna terapija i lekovi su jedine terapije za ADHD zasnovane na dokazima, prema Američkoj akademiji za pedijatriju.
Nemamo ADHD biomarker, ili specifičnu biološku varijablu koja je umešana u poremećaj i koja bi se obično pokazala na laboratorijskom testu.
Devojčice mogu da pate od ovog poremećaja tiše jer su u školi devojčice obično tiše od dečaka. Stoga, kada devojčice imaju ADHD, to može zaista da utiče na njih ozbiljnije jer se ne prepoznaje tek kasnije. S druge strane, ono što smo videli je da su dečaci ti koji se obično ponašaju na času, što skreće više pažnje na njihove probleme u ponašanju.
ADHD se dijagnostikuje tri puta češće kod dečaka, iako istraživanja sugerišu da devojčice mogu biti nedovoljno dijagnostikovane. Razlog za razliku u dijagnozi među polovima je taj što se ADHD može drugačije manifestovati kod dečaka nego kod devojčica. Dečaci imaju tendenciju da imaju impulzivno, hiperaktivno i drugo glumačko ponašanje. Devojke imaju tendenciju da imaju više nepažljivih osobina i druge psihijatrijske simptome koji mogu uključivati simptome anksioznosti i depresije. Devojke često pogrešno tumače, pogrešno percipiraju ili propuštaju društvene znakove, pogrešno percipiraju ponašanje drugih ljudi i bore se da se uklope u grupu vršnjaka.
Osim ako nemate poremećaje u ponašanju koji smetaju drugima, nećete biti identifikovani tako brzo. Ponekad se devojčicama dijagnostikuje tek mnogo kasnije u životu, što ih čini težim kako stare. Stručnjaci iz industrije su otkrili da deca koja dobiju intervenciju dugoročno napreduju, a znamo da se poremećaj javlja u svim kulturama, što daje validnost dijagnozi.
Znamo da kada pratimo decu koja uzimaju lekove za ADHD, oni nisu pretrpeli nikakve fiziološke efekte. Lekovi ih ne predisponiraju na zloupotrebu droga ili hipertenziju. Ako ništa drugo, čini ih manje sklonim zloupotrebi supstanci i zavisnosti jer upravlja njihovim ponašanjem. Kada možete da poboljšate pažnju i obuzdate kontrolu impulsa uz odgovarajuću količinu lekova, deca imaju tendenciju da rade bolje.
Suština je da lekovi i upravljanje ponašanjem rade. Kada možete pokazati uspeh sa lekovima, to može biti dar za neke ljude. Znamo da 80%-90% dece sa ADHD-om reaguje na svoje lekove. Svi podaci koje imamo pokazuju da je bezbedan kada je propisan na odgovarajući način. Takođe se pokazalo da je upravljanje ponašanjem lek za ADHD zasnovan na dokazima.
