Bilo je 3 sata ujutru kada se Lari Kristijan probudio od iznenadnog bola u levoj šaci i ruci. Nije mnogo razmišljao o tome i uspeo je da ponovo zaspi. Sutradan je ustao, a njegova žena je primetila da se odbija od zidova.
„Uopšte nisam mogao da održim ravnotežu. Moja žena je rekla: ‘Nešto nije u redu sa tobom’, i očigledno jeste“, rekao je on.
MRI je utvrdio da je 67-godišnjak iz Vilmingtona doživeo hemoragični moždani udar. Upućen je na rehabilitaciju na Kliniku za fizikalnu terapiju Univerziteta Delaver.
„U početku sam imao mnogo problema sa ravnotežom na kojima smo radili prilično intenzivno da ih ispravimo“, rekao je Kristijan.
Upisao se na kliničko ispitivanje na UD-u, koje je vodio koistraživač Darci Reisman, profesor i predsedavajući Odeljenja za fizikalnu terapiju, koje je nastojalo da istraži da li intervalni trening visokog intenziteta (HIIT) pomaže u poboljšanju hoda nakon moždanog udara. UD je bila jedna od tri lokacije odabrane za kliničko ispitivanje koje je vodio primarni istraživač i vanredni profesor Pierce Boine sa Univerziteta u Sinsinatiju. Sandra Bilinger, profesor i potpredsednik za istraživanje prevođenja moždanog udara na Medicinskom centru Univerziteta u Kanzasu, takođe je ko-istraživač i predstavlja treću lokaciju uključenu u kliničko ispitivanje.
Sada, sedam godina kasnije, Kristijan bolje hoda.
„Učešće u ovoj studiji dovelo me je do tačke u kojoj sam mogao bolje da hodam, pa čak i da prošetam napolju“, rekao je Kristijan. „Ceo život sam bila prilično zdrava, i iako više ne mogu da igram odbojku, ponovo sam se osećala dobro hodajući.
Kristijan je među srećnicima. Među 7 miliona preživelih od moždanog udara u SAD, manje od 10% ima adekvatnu brzinu hodanja i izdržljivost za obavljanje normalnih dnevnih aktivnosti poput kupovine namirnica.
Reisman je rekao da su rezultati petogodišnjeg kliničkog ispitivanja vrednog više miliona dolara pokazali da je HIIT pomogao više ljudima nego samo Kristijanu. Rezultati, objavljeni u JAMA Neurologija, pokazuju da su osobe koje su preživjele hronični moždani udar koji su se bavili vežbom visokog intenziteta sa naletima hodanja maksimalnom brzinom naizmenično sa periodima oporavka primetili značajnu razliku u svom kapacitetu hodanja tokom 12 nedelja. Poboljšanja su bila toliko dramatična da su Boine i Reisman obezbedili obnovu granta za kliničko ispitivanje za više od 3,4 miliona dolara od Nacionalnog instituta za zdravlje (NIH) kako bi utrostručili veličinu svoje studije na 165 učesnika.
„Potreban nam je veći uzorak jer što više ljudi uzorkujete, rezultati bliže predstavljaju populaciju“, rekao je Reisman.
Ona je dodala da HIIT izgleda drugačije za svakog preživelog od moždanog udara, a optimalni program vežbanja za svaku osobu sa moždanim udarom ostaje nepoznat.
„Želimo da treniraju najbržom mogućom brzinom, koja varira od osobe do osobe“, rekao je Rajsman. „Ali ne želimo da trče.“
Za one koji već hodaju prilično brzim tempom, naučni saradnik Henri Rajt u Rajmanovoj laboratoriji će dodati nagib ili prsluk sa utegom ili će omotati bandži gajtan oko struka kako bi stvorio otpor.
„To su podaci koji se sami prijavljuju, ali učesnici mi kažu da imaju više energije, ili su u stanju da rade više po kući, ili nisu umorni kada idu u kupovinu“, rekao je Rajt. „Do kraja obuke, vidim da je njihovo hodanje lakše, napreduju u kliničkom testiranju i nagrađujuće je videti njihove dobitke.
Rezultati inicijalnog kliničkog ispitivanja pokazali su Reismanu i saradnicima da je HIIT izvodljiv i bezbedan u maloj grupi preživelih od moždanog udara, koji su primetili trajni napredak u kapacitetu hodanja, više od pacijenata koji su se bavili vežbama umerenog intenziteta.
Međutim, dalje proučavanje intervencije u većim populacijama je ključno za promenu standarda nege.
„Mnogi fizioterapeuti su bili obučeni u vreme kada su pacijenti sa neurološkim stanjima, posebno moždanim udarom, lečeni dečijim rukavicama, delom zato što kažu da je moždani udar srčani udar mozga“, rekao je Rajsman. „Uobičajeno je da imaju i kardiovaskularne bolesti, tako da ljudi imaju tendenciju da budu posebno oprezni sa tim pacijentima u smislu guranja.
„Ali ono što sada znamo je barem umereni, a verovatno i intervalni trening visokog intenziteta, neophodan je ne samo za kardiovaskularni sistem preživelih moždanog udara, već i za njihov mozak“, rekao je Reisman. „Dokazi pokazuju da je intenzitet povezan sa oslobađanjem neurotrofina u mozgu koji pomažu da se mozak prepravi nakon moždanog udara.
Kirsten Makartni, fizioterapeut koji je stekao doktorat iz biomehanike i nauke o kretanju, radila je na kliničkom ispitivanju sa Reismanom. Provela je zimsku sesiju 2022. u bolnici za rehabilitaciju Magee u Filadelfiji, pomažući im da sprovode vežbe umerenog do visokog intenziteta i iz prve ruke videla prednosti.
„Nikada neću moći da kažem da nema rizika od srčanog udara. Čak i najsposobniji ljudi mogu da dožive srčani udar kada vežbaju“, rekao je Makartni. „Ipak, podaci upućuju na ideju da činite više štete nego koristi ne angažujući svoje pacijente sa moždanim udarom u vežbi visokog intenziteta kada govorimo o tim dugoročnijim ishodima.
„Kada mi pacijenti kažu da su otišli u dužu šetnju parkom ili da se nisu toliko umorili kada su se igrali sa svojom decom, to pokazuje da rade stvari koje žele da rade u svom životu, a za mene je to znak njihovog truda koji se isplatio.“
HIIT-Stroke Trial 2 će nastaviti da ispituje doziranje kako bi potvrdio da li je potrebno punih 12 nedelja intenzivnog vežbanja da bi se videla značajna poboljšanja u hodanju. Reisman i saradnici će utvrditi da li su razlike u polu, polu i drugim faktorima odigrale ulogu u rehabilitaciji. Ako su rezultati petogodišnje studije slični i pokažu značajne dobitke od intervalnih vežbi visokog intenziteta u većoj populaciji, istraživači bi sledeći put sarađivali sa NIH Strokenet kako bi pokrenuli kliničko ispitivanje širom zemlje kod ljudi sa moždanim udarom.
„Znamo za vrednost vežbi umerenog intenziteta više od jedne decenije, a to još uvek nije standard nege“, rekao je Reisman. „Ako utvrdimo da je HIIT optimalna intervencija, sledeća faza bi bila faza prevođenja znanja, gde bismo sistematski razvili metodologiju da HIIT uvedemo u klinike.“
Da bi HIIT funkcionisao kao intervencija, Reisman je rekao da će terapeutima biti potrebni odgovarajući alati. Ona se godinama zalaže za komercijalno dostupne monitore otkucaja srca, postavljene oko grudi tokom vežbanja, da budu standard nege u klinikama godinama.
„Oni su već standard brige za ljude u zajednici“, rekao je Reisman. „Uvođenje u klinike je imperativ kako bi PT mogli da prate broj otkucaja srca pacijenata sve vreme dok vežbaju. To stalno praćenje daje terapeutima podatke o tome kako osoba reaguje mimo vidljivih znakova i simptoma, i zauzvrat, više mira.“
Ali pored alata i obuke, rekao je Reisman, sve se svodi na dokaze i obrazovanje.
„Ako imamo stotine i stotine preživelih od moždanog udara koji su prošli kroz našu intervenciju vežbi visokog intenziteta, a nismo videli nikakve veće neželjene događaje – to će pomoći“, rekao je Reisman. „Što više podataka imamo da pokažemo terapeutima, to bolje možemo da sprovedemo ovu intervenciju koja će promeniti živote.“
