Kako će naše Sunce izgledati nakon što umre? Naučnici su dali predviđanja o tome kako će izgledati poslednji dani našeg Sunčevog sistema i kada će se to dogoditi. A mi ljudi nećemo biti tu da vidimo sunčevu zavesu.
Ranije su astronomi mislili da će se Sunce pretvoriti u planetarnu maglinu – svetleći mehur gasa i kosmičke prašine – sve dok dokazi nisu sugerisali da bi ona morala biti mrvicu masivnija.
Međunarodni tim astronoma ga je ponovo okrenuo 2018. i otkrio da je planetarna maglina zaista najverovatnije solarni leš.
Sunce je staro oko 4,6 milijardi godina – izmereno na osnovu starosti drugih objekata u Sunčevom sistemu koji su se formirali otprilike u isto vreme. Na osnovu posmatranja drugih zvezda, astronomi predviđaju da će ona doći do kraja svog života za oko 10 milijardi godina.
Ima i drugih stvari koje će se desiti na tom putu, naravno. Za oko 5 milijardi godina, Sunce bi trebalo da se pretvori u crvenog džina. Jezgro zvezde će se smanjiti, ali će se njeni spoljni slojevi proširiti do orbite Marsa, gutajući našu planetu u tom procesu. Ako je još uvek tu.
Jedno je sigurno: do tada nas više neće biti. U stvari, čovečanstvu je preostalo samo oko milijardu godina osim ako ne pronađemo put od ove stene. To je zato što Sunce povećava sjaj za oko 10 procenata svake milijarde godina.
To ne zvuči mnogo, ali to povećanje osvetljenosti će okončati život na Zemlji. Naši okeani će ispariti, a površina će postati previše vruća da bi se mogla formirati voda. Bićemo otprilike onoliko koliko možete.
Pokazalo se da je teško otkriti ono što dolazi nakon crvenog giganta. Nekoliko prethodnih studija je otkrilo da, da bi se formirala svetla planetarna maglina, početna zvezda mora biti do dva puta masivnija od Sunca.
Međutim, studija iz 2018. koristila je kompjutersko modeliranje da bi utvrdila da će se, kao i 90 posto drugih zvezda, naše Sunce najverovatnije smanjiti od crvenog džina da bi postalo beli patuljak, a zatim završilo kao planetarna maglina.
„Kada zvezda umre, ona izbacuje masu gasa i prašine – poznatu kao njen omotač – u svemir. Omotač može biti i do polovine mase zvezde. Ovo otkriva jezgro zvezde, koje do ovog trenutka u životu zvezde pokreće bez goriva, na kraju se isključi i pre nego što konačno umre“, objasnio je astrofizičar Albert Zijlstra sa Univerziteta u Mančesteru u Velikoj Britaniji, jedan od autora rada.
„Tek tada vrelo jezgro čini da izbačeni omotač blista oko 10.000 godina – kratak period u astronomiji. To je ono što čini planetarnu maglinu vidljivom. Neke su toliko svetle da se mogu videti sa izuzetno velikih udaljenosti od desetine milione svetlosnih godina, gde bi sama zvezda bila previše slaba da bi se videla.“
Model podataka koji je tim kreirao zapravo predviđa životni ciklus različitih vrsta zvezda, kako bi se otkrila sjaj planetarne magline povezane sa različitim zvezdanim masama.
Planetarne magline su relativno česte širom vidljivog Univerzuma, a poznate su kao maglina Heliks, maglina Mačje oko, maglina Prsten i maglina Mehur.
Nazivaju se planetarnim maglinama ne zato što zapravo imaju bilo kakve veze sa planetama, već zato što su, kada je prve otkrio Vilijam Heršel u kasnom 18. veku, bile slične planetama kroz teleskope tog vremena.
Pre skoro 30 godina, astronomi su primetili nešto neobično: sve najsjajnije planetarne magline u drugim galaksijama imaju približno isti nivo sjaja. To znači da, barem teoretski, posmatrajući planetarne magline u drugim galaksijama, astronomi mogu izračunati koliko su udaljeni.
Podaci su pokazali da je to tačno, ali su modeli bili u suprotnosti sa tim, što uznemirava naučnike od kada je otkriveno.
„Stare zvezde male mase trebalo bi da naprave mnogo slabije planetarne magline od mladih, masivnijih zvezda. Ovo je postalo izvor sukoba u poslednjih 25 godina“, rekao je Zijlstra 2018. godine.
„Podaci su govorili da možete dobiti svetle planetarne magline od zvezda male mase kao što je Sunce, modeli su rekli da to nije moguće, bilo šta manje od dvostruke mase Sunca bi dalo planetarnu maglinu koja je previše slaba da bi se videla.
Modeli tima rešili su ovaj problem pokazujući da je Sunce otprilike donja granica mase za zvezdu koja može da proizvede vidljivu maglinu.
Čak i zvezda čija je masa manja od 1,1 puta veća od Sunčeve neće proizvesti vidljivu maglinu. S druge strane, veće zvezde do tri puta veće od Sunca će proizvesti svetlije magline.
Za sve ostale zvezde između, predviđeni sjaj je veoma blizu onome što je primećeno.
„Ovo je lep rezultat“, rekao je Zijlstra. „Ne samo da sada imamo način da izmerimo prisustvo zvezda starih nekoliko milijardi godina u udaljenim galaksijama, što je opseg koji je izuzetno teško izmeriti, već smo čak otkrili i šta će Sunce uraditi kada umre!“
