Istraživači sa Univerziteta Stanford su otkrili da ne živi u srcu, već u vrlo specifičnom skupu ćelija u mozgu.
Oni su locirali ćelijsko kolo koje pokreće strast mužjaka miševa i naučili kako da ga uključe i isključuju – otkriće koje bi moglo dovesti do novih tretmana i produbiti naše razumevanje ove najprimalnije sile.
„To je fundamentalno ponašanje koje je centralno za naše lično zadovoljstvo, a takođe i za širenje naše vrste“, rekao je Nirao Šah, profesor psihijatrije i neurobiologije sa Stanforda i stariji autor studije objavljene u najnovijem broju časopisa Cell.
„Ali znamo vrlo malo o tome kako mozak organizuje i reguliše ovo ponašanje“, rekao je on.
Šah i njegov tim pronašli su zakopane u mozgovima miševa, malo iznad usne šupljine, sićušne neuronske veze koje imaju zadatak da obrađuju informacije iz spoljašnjeg sveta.
Oni govore muškom mišu da li je drugi miš ženka i osećaju se koketnim.
Ako je tako, ova dobra vest se prenosi na susedni skup moždanih ćelija, koji se nalaze na istom kolu. Zatim mali protein, nazvan supstanca P, šalje poziv na akciju—kao Marvin Gaie groove.
Miševi nisu muškarci, tako da nije poznato da li će ovaj mehanizam parenja važiti za ljude. Ali pošto ovo kolo živi u evolutivno drevnom delu mozga, verovatno će biti univerzalno među muškim sisarima, rekao je Šah.
„Veoma je verovatno da postoje slični skupovi neurona koji regulišu seksualnu nagradu, ponašanje i zadovoljstvo“, rekao je on.
Hormoni, kao što je testosteron, mogu uticati na aktivaciju ovog sistema. Čini se da su žene drugačije ožičene, rekao je Šah. To će biti fokus budućih istraživanja.
Naučnici su se dugo pitali šta pokreće čežnju za parenjem. Zašto su neki muškarci promiskuitetni filanderi, rizikujući razvod i prezir, dok bi drugi radije ostali kod kuće i gledali Netfliks?
„Ova nova otkrića proširuju naše razumevanje bioloških osnova libida kao početnog koraka u parenju i seksualnosti, sa implikacijama na druge sisare, uključujući ljude“, rekao je Džastin Garsija, izvršni direktor Kinzi instituta na Univerzitetu Indijana, istraživačkog instituta za proučavanje ljudske seksualnosti.
U prethodnim istraživanjima, Šah i njegove kolege su koristili nekoliko najsavremenijih tehnologija da bi precizno mapirali neuronske veze koje stvaraju ovo kolo.
Neuronsko kolo se ponaša kao ožičenje računara. Različita kola generišu različita ponašanja.
Novi projekat je postigao više od same izgradnje mape kola. Otkrilo je da ako bi naučnici manipulisali neuronima u delu amigdale, gde se nalaze naše emocije, mogli bi da uključe i isključe prepoznavanje pola nepoznatog miša od strane mužjaka miševa.
Miševi su bili nevini, kako bi se osiguralo da na njih nisu uticale prijašnje zabavljanje.
Tim se fokusirao na skup genetski različitih neurona u amigdali koji rade nešto posebno: luče mali i sporo delujući peptid nazvan supstanca P.
Zatim su naučnici posmatrali drugačiji skup neurona u preoptičkom hipotalamusu koji su imali receptore za ovu supstancu P. Te dve grupe neurona rade zajedno, kao brava i ključ.
Kada se supstanca P veže za ove receptore, ona postepeno senzibilizira neurone tako da oni postaju sve aktivniji.
„To im govori da je ovo potencijalni partner, i ‘sada možete početi da razmišljate o tome da počnete da se parite sa njima'“, rekao je Šah.
Normalno, mužjaci miševa se sporo zagrevaju, potrebno je 10 do 15 minuta pre montiranja. Nakon toga, prave petodnevnu pauzu pre nego što ponovo steknu interesovanje.
Ali kada su istraživači direktno uneli supstancu P u mozak miševa, životinje su se pretvorile u zaljubljenike.
Umesto da čekaju da se pare, miševi su bili spremni trenutno. Čak su se zaljubili u laboratorijsku opremu, montirajući plastične cevi ukrašene repom miša igračke kupljenog na Amazonu.
Oni su takođe mogli da postanu uglađeni, pravi i razboriti. Kada su istraživači utišali neurone i isključili kolo, smanjivši proizvodnju supstance P, miševi su izgubili želju.
Čini se da ovo nervno kolo takođe reguliše zadovoljstvo koje je povezano sa seksom, rekao je Šah.
Nalazi bi se mogli koristiti da se poveća populacija ugroženih vrsta, koje se često nerado pare u zatočeništvu, rekao je Šah.
„Mogućnost da se sklop isključi i uključi je izuzetno moćna“, rekao je on.
Nalazi studije takođe mogu dovesti do ljudskih lekova koji regulišu ova kola. Oni bi se prilično razlikovali od postojećih lekova, kao što je vijagra, koji poboljšavaju protok krvi u borbi protiv erektilne disfunkcije, rekao je Šah. Umesto toga, ponašali bi se kao reostati – inhibirajući nagon kod muškaraca sa hiperseksualnim libidom ili ga pojačavajući kod onih koji nemaju požudu.
Da bi nalazi imali biomedicinsku korisnost, rekao je, supstanca P se prvo mora naći u sličnim neuronima kod ljudi.
„Sada znamo gde da ga tražimo“, rekao je, „i šta da tražimo“.