Novo istraživanje baca svetlo na škakljivu ideju svesti: postoji razlika između onoga što mozak uzima i onoga što smo svesni da uzimamo.
Naučnici sada misle da su precizno odredili region mozga gde se upravlja tom svesnom svešću.
Tim, sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu u Izraelu i Univerziteta Kalifornije u Berkliju (UC Berkelei), u SAD, otkrio je trajnu aktivnost mozga u potiljno-temporalnoj oblasti vizuelnog korteksa u zadnjem delu mozga.
Dok je ova aktivnost pala na oko 10–20 procenata svog nivoa oko 300 milisekundi nakon originalnog vizuelnog stimulusa, obrazac aktivnosti je ostao dok se stimulus gledao.
To je bilo u suprotnosti sa drugim oblastima mozga, gde su informacije potpuno nestale u roku od pola sekunde (500 milisekundi).
„Ova stabilna reprezentacija sugeriše neuronsku osnovu za stabilnu percepciju tokom vremena, uprkos promenljivom nivou aktivnosti“, kaže psiholog Leon Deouell sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
Drugim rečima, ovaj nervni region je mesto gde ne samo da primećujemo nešto, već takođe primećujemo da to primećujemo. Kako se vizuelni stimulans promenio – serija slika – promenila se i aktivnost mozga koju su snimili istraživači. Algoritmi za mašinsko učenje su zatim filtrirali uzorke šuma i spotova.
Istraživači su angažovali 10 pacijenata sa epilepsijom za studiju kojima je već trebalo da budu postavljene elektrode unutar lobanje. Ove elektrode omogućavaju potpuniju meru moždane aktivnosti tokom vremena, sa manje nagađanja, u poređenju sa drugim metodama skeniranja mozga koje rade spolja.
„Dodajemo deo slagalice svesti – kako stvari ostaju u vašem umu na koje možete da delujete“, kaže psiholog Robert Najt sa Univerziteta u Berkliju.
Istraživači ne mogu sa sigurnošću da kažu kako se njihovi nalazi odnose na svest, ali sugerišu da bi trajna aktivnost u vizuelnom korteksu mogla da se vrati u prefrontalni korteks, gde se upravlja mislima i akcijama.
Ostaje mnogo naučnih debata o tome kako sve ovo funkcioniše ili ne. Nakon oštećenja jedne hemisfere mozga nakon moždanog udara, na primer, neki ljudi doživljavaju jednostrano zanemarivanje: oni svesno percipiraju samo polovinu fotografije ili scene, ali emocionalno reaguju na nju u celini.
Na kraju, dalja istraživanja i prikupljanje podataka, koji vode ka boljem razumevanju svesti, mogli bi da pomognu u obnavljanju mozga kada se pojave uslovi kao što je jednostrano zanemarivanje.
„Šta je potrebno da nešto ne samo da oseti mozak, već i da imate subjektivno iskustvo?“ kaže Deouell.
„Razumevanje toga bi nam na kraju pomoglo da razumemo šta nedostaje u kognitivnom sistemu i u mozgu pacijenata koji imaju ovu vrstu sindroma.“
