Riblja pijaca u Keratsiniju, zapadno od Atine, vrvi od ranih jutarnjih sati, a kočare koje izbacuju gajbe sardina i inćuna dok kamioni čekaju u blizini da budu utovareni.
Ali na porodičnom ribarskom čamcu, Lefteris Arapakis rešava različite vrste hvatanja – flaše, čizme, plastične cevi i ribarske mreže, sve izvučene iz dna Egejskog mora.
„Plivamo u plastici“, rekao je Arapakis, čija porodica peca već pet generacija.
Do 2050. godine „biće više plastike nego ribe“ u moru, upozorio je on, citirajući nedavne izveštaje.
Tog jutra plastični ulov „teži oko 100 kilograma“, rekao je 29-godišnji ekonomista i suosnivač Enaleia, nevladine organizacije koja podstiče ribare da sakupljaju morski otpad uhvaćen u njihovim mrežama.
Od svog osnivanja 2018. godine, radio je sa više od 1.200 ribara u Grčkoj na podizanju svesti o degradaciji morskog okruženja.
Otpad s morskog dna ne dolazi samo iz Grčke već iz celog Mediterana, krećući se sa morskim strujama.
Aktivna u 42 luke širom Grčke, Enaleia obezbeđuje ribarima velike vreće za morski otpad koje mogu da odlože u kontejnere kada se vrate u luku.
Za svaki kilogram plastike koji isporuče dobijaju malu „simboličnu“ sumu. Novac je dovoljan za piće, rekao je Arapakis, koji je ove nedelje boravio u Parizu na globalnim razgovorima o ograničavanju zagađenja plastikom.
Predstavnici 175 nacija sastaju se u sedištu Uneska sa ciljem da napreduju ka postizanju sporazuma do sledeće godine koji bi pokrivao ceo životni ciklus plastike.
Od oktobra, ribarske ekipe povezane sa Enalejom izvlačile su 20 tona plastike i stare ribolovne opreme svakog meseca. Skoro 600 tona prikupljeno je u poslednjih pet godina, saopštila je nevladina organizacija.
Prikupljena plastika se transportuje u fabriku za reciklažu u industrijskoj zoni Megara kod Keratsinija, da bi se pretvorila u pelete za proizvodnju novih proizvoda kao što su čarape, kupaći kostimi ili nameštaj.
Šesto su mreže za pecanje, kaže Emalija. Sledeće na redu su plastike visoke i niske gustine (12,5 odsto, odnosno 8 odsto).
Ali skoro polovina od ukupnog broja, 44 odsto, je plastika koja se ne može reciklirati.
Reciklaža morskog otpada je „izazov“ jer se plastika degradira usled izlaganja pod vodom, rekla je Hana Pertot, menadžer prodaje fabrike za reciklažu Skiplast u Megari.
Enaleia je počela kao ribarska škola koju je stvorio Arapakis nakon što je izgubio posao 2016. tokom grčke finansijske krize.
Prvobitno je stvoren da pomogne njegovom ocu da regrutuje osoblje za svoj koćar.
Organizacija je sada aktivna i u Italiji, a ove godine počela je partnerstva u Španiji, Egiptu i Keniji.
Arapakis je rekao da je krenuo u projekat čišćenja Sredozemnog mora nakon putovanja na grčka ostrva Kiklada, gde je video ribare kako bacaju otpad prikupljen svojim mrežama nazad u more.
2020. godine, Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) dodelio je Arapakisu nagradu „Mladi šampion godine u Evropi“.
On je uveren da je došlo do „promene mentaliteta“ među grčkim ribarima.
Ranije smo „hvatali velike količine plastike, ali smo zadržali samo ribu. Sav otpad je bačen u more“, rekao je Mokhtar Mokharam, vođa tima na brodu porodice Arapakis, Panagiota II.
Postoje i praktične prednosti za ribarske čamce.
„U prošlosti se sidro često hvatalo za otpad svih vrsta, posebno mreže, i motor bi se gasio“, rekao je Nikolaos Mentis, koji radi na ostrvu Salamina preko puta Keratsinija, a od ranije je bio saradnik Enaleje. pet godina.
„Ribari se mobilišu, (to je) neka vrsta demokratije. Klimatske promene uglavnom pogađaju ljude sa niskim primanjima“, rekao je on.
„Ribari su ranije bili deo problema. Sada su oni deo rešenja — što znači da svaki građanin ili političar može da doprinese.“
