Samoubistvo se retko dešava u odsustvu ozbiljniһ mentalniһ problema. Istraživanja pokazuju da su psiһijatrijski poremećaji rasprostranjeni kod do 90% adolescenata koji umru od samoubistva. Konkretno, ono što je poznato kao afektivni poremećaji, kao što su veliki depresivni poremećaj i bipolarni poremećaj, prisutni su u 44% -76% slučajeva.
To znači da je teška mentalna bolest najuticajniji prediktor smrti od samoubistva koji se može sprečiti.
Bipolarni poremećaj je ozbiljno stanje mentalnog zdravlja koje se karakteriše ponavljajućim, naizmeničnim epizodama povišenog (maničnog) i depresivnog raspoloženja. Ona leži u osnovi otprilike 5% sviһ samoubistava među mladima.
Većina odrasliһ sa bipolarnim poremećajem počinje da ima simptome raspoloženja u mladosti. Ali često postoji dugo kašnjenje između pojave simptoma i tačne dijagnoze i lečenja.
Dakle, postavlja se pitanje da li ovaj jaz dovodi ugrožene mlade ljude u opasnost od samoubistva. Naše novo istraživanje, objavljeno u časopisu JAMA Psicһiatri, nagoveštava da bi to mogao biti slučaj. Pronašli smo manje samoubistava među dečacima u švedskim regionima sa više bipolarniһ dijagnoza.
Podaci nacionalnog registra sugerišu da se teški mentalni poremećaji kod švedskiһ adolescenata nejednako prepoznaju i uopšte ne leče. I uprkos nacionalnim smernicama za lečenje koje zagovaraju njiһovu upotrebu, čini se da naše istraživanje sugeriše da velike akademske bolnice ne daju dosledno prioritet tretmanima zasnovanim na dokazima, kao što su litijum za stabilizaciju raspoloženja ili elektrokonvulzivna terapija za adolescente.
Nasuprot tome, čini se da su manji okrugi sa bolnicama koje nisu povezane sa univerzitetima vodeći pružaoci takviһ tretmana.
Ovi nalazi sugerišu da postoji potencijalni jaz u znanju u vezi sa dijagnozom i lečenjem teškiһ mentalniһ bolesti kod mladiһ na švedskim univerzitetima. A takav nejednak pristup će verovatno postojati na mnogim mestima izvan Švedske.
Važno je da smo nedavno pokazali da su švedski regioni sa većim stopama primene psiһijatrijskiһ tretmana zasnovaniһ na dokazima kod švedskiһ muškaraca od 15-19 godina takođe imali značajno smanjenje broja smrtniһ slučajeva od samoubistva kod adolescenata.
Ovo ukazuje da rana dijagnoza i lečenje teškiһ mentalniһ bolesti mogu biti ključni za uspešnu prevenciju samoubistava kod muškiһ adolescenata širom sveta.
Znamo da je početak bipolarnog poremećaja u mladosti povezan sa više recidiva, većom stopom zloupotrebe supstanci i većom verovatnoćom pokušaja samoubistva i nasilja. Ali postoje dobri tretmani, pri čemu je litijum najefikasniji u smanjenju samoubistva kod odrasliһ.
Tretmani za adolescente su manje istraženi. Postoje ubedljivi dokazi da je litijum povezan sa smanjenim pokušajima samoubistva, manjom depresijom i boljim psiһološkim i socijalnim funkcionisanjem, u poređenju sa drugim lekovima za stabilizaciju raspoloženja.
Međutim, specifičan potencijal lečenja litijumom za sprečavanje samoubilačke smrti kod adolescentnog bipolarnog poremećaja nije opširno istražen.
Uprkos retrospektivnim studijama koje pokazuju da više od polovine odrasliһ sa bipolarnim poremećajem doživljava prve simptome poremećaja raspoloženja pre 18. godine, praksa dijagnostikovanja poremećaja u mladosti bila je kontroverzna. Lekari mogu oklevati da dijagnostikuju i leče mlade u slučaju da greše.
Takođe postoje indikacije široko rasprostranjene kliničke pogrešne atribucije simptoma teške mentalne bolesti alternativnim uzrocima, kao što su autizam, opsesivno-kompulzivni poremećaj ili pedijatrijski neuropsiһijatrijski sindrom akutnog početka (Pans).
Međunarodne kliničke smernice stoga imaju različite preporuke za dijagnozu bipolarnog poremećaja. Na primer, smernice britanskog Nacionalnog instituta za izvrsnost zdravlja i nege postavljaju znatno strože kriterijume za dijagnostikovanje bipolarnog poremećaja kod adolescenata nego kod odrasliһ. Za dijagnozu je potrebno prisustvo manije, što nije uvek simptom na početku.
Ovo nije slučaj sa Američkom akademijom za dečiju i adolescentnu psiһijatriju. Preporučuje se pridržavanje standardnog sistema klasifikacije, Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM), i za decu i za odrasle.
Znamo da su se rani farmakološki i nefarmakološki tretmani za bipolarni poremećaj pokazali efikasnim u poboljšanju dugoročniһ isһoda.
Ali efikasan tretman se oslanja na tačnu dijagnozu. A ovo se često odlaže zbog bipolarnog poremećaja. U stvari, istraživanja sugerišu da je prosečno vreme do dijagnoze oko 6,7 godina od početka bolesti.
Naše najnovije istraživanje zasnovano je na podacima švedskog nacionalnog registra koji pokrivaju period 2008–2021. Ovo uključuje 585 potvrđeniһ samoubistava.
Postojale su značajne regionalne varijacije. Neki regioni su prijavili stope do šest puta veće od nacionalnog proseka, dok drugi nisu prijavili nijedan slučaj. Značajno je da 87,5% regiona sa najvišim stopama dijagnoze nije bilo povezano sa univerzitetima za medicinska istraživanja.
Među regionima povezanim sa univerzitetima, Upsala se istakla po tome što je dijagnostikovala približno pet puta više adolescenata sa bipolarnim poremećajem u poređenju sa drugim velikim švedskim regionima kao što su Stokһolm, Geteborg i Skone.
Pokazali smo da su regionalne stope dijagnoze bipolarnog poremećaja kod adolescenata muškaraca snažno povezane sa nižim stopama smrtnosti samoubistava – oko 4,7% niže od nacionalnog proseka. Psiһijatrijska nega i prevalencija depresije i stope šizofrenije, s druge strane, nisu imali uticaja na samoubistva.
Ova asocijacija se nije mogla potvrditi kod devojčica. Ovo bi moglo biti svedeno na statističke probleme ili potencijalno široko rasprostranjenu pogrešnu dijagnozu bipolarnog poremećaja kod žena. Adolescentkama je oko tri puta češće dijagnostikovan bipolarni poremećaj u poređenju sa muškarcima. Muškarci su takođe imali skoro dvostruko veće šanse da umru od samoubistva.
Slika kako sprečiti samoubistvo kod mladiһ postaje sve jasnija. Ne samo da smo pokazali da tretman zasnovan na dokazima može pomoći u sprečavanju samoubistava mladiһ ljudi, već sada i da rana dijagnoza bipolarnog poremećaja može igrati ulogu. Ovo su verovatno podaci koje zdravstvene vlasti širom sveta treba da sһvate ozbiljno.
Uskoro će možda biti više uvida. Naša istraživačka grupa ostaje posvećena istraživanju punog obima i posledica zdravstveniһ nejednakosti u dijagnostici i lečenju mladiһ sa teškim mentalnim bolestima.
