Sportistima iz manje bogatih zemalja potrebno je više obrazovanja o zdravlju kako bi sprečili povrede tokom napornog treninga. Ali, paradoksalno, više znanja takođe može povećati rizik od povreda ako nema pristupa medicinski obučenoj stručnosti. Ovo je zaključak istraživača sa Univerziteta Linkoping u Švedskoj u novoj studiji o nejednakosti u atletici.
„Postojale su astronomske razlike u resursima podrške između juniora iz različitih delova sveta. Evropski takmičari su imali čitave medicinske timove i kompjuterske programe za analizu da im pomognu, dok se glavna podrška mladim istočnoafričkim takmičarima često sastojala od člana porodice ili nastavnika. iz njihovog rodnog sela“, kaže profesor Toomas Timpka sa Odeljenja za zdravstvo, medicinu i negu na Univerzitetu Linkoping.
Istraživači su sproveli studije među juniorima i seniorima koji su učestvovali na dva međunarodna atletska prvenstva na elitnom nivou 2017. U završnoj studiji koja je nedavno objavljena u British Journal of Sports Medicine, 780 sportista iz različitih zemalja je upitano da li su iskusili simptome povrede. tokom priprema i, u tom slučaju, ako ih je to navelo da prilagode obuku.
Takođe su upitani o njihovoj sposobnosti da samostalno steknu i koriste zdravstveno znanje kako bi sprečili povrede – nešto što istraživači nazivaju zdravstvenom pismenošću. Ovo je oblast o kojoj se malo zna.
Istraživači su takođe koristili godišnji indeks razvoja UN-a, koji rangira zemlje na osnovu brojnih faktora, uključujući obrazovanje i nivoe prihoda. Ovo je korišćeno za procenu resursa medicinske podrške nacionalnih timova. Uzimanje u obzir indeksa razvoja novo je za istraživanje, kaže Toomas Timpka.
Pokazale su se velike razlike u znanju između odraslih i mladih. Procenjeno je da samo 13 odsto juniora ima osnovnu zdravstvenu pismenost, u poređenju sa 41 odsto odraslih. Bez obzira na godine, sportisti iz zemalja sa visokim indeksom razvoja bili su upućeniji od takmičara iz drugih delova sveta.
Ali rezultati takođe pokazuju da dobro individualno znanje nije sve što je bitno.
Kada se uporede sportisti u okviru dobro opremljene reprezentacije, svakako se pokazalo da je veća verovatnoća da će oni sa dobrim znanjem smanjiti obuku kada osete povredu nego sunarodnici sa manje znanja.
Ali u reprezentacijama sa manje resursa, kao što je tim Kenije, bilo je suprotno. Tamo je obrazovana osoba imala manju verovatnoću da smanji obuku u poređenju sa manje upućenim sunarodnikom.
Istraživači zaključuju da znanje kod pojedinih sportista nije dovoljno. U najgorem slučaju, to može čak dovesti do toga da precene svoju sposobnost da donesu ispravan sud. Ono što čini razliku je da li imaju pristup medicinski obučenim ljudima za savet i podršku. Ali ovde je nejednakost među zemljama velika.
U cilju rešavanja nejednakosti u zdravstvenoj pismenosti među mladima, Toomas Timpka smatra da Svetska atletika, međunarodna atletska federacija, treba da sarađuje sa Programom UN za razvoj. Tada bi svi koji se posvete atletici mogli da steknu školsko obrazovanje koje je u skladu sa globalnim ciljevima održivosti.
Teže je učiniti nešto u vezi sa nepravednom raspodelom resursa podrške. Direktni finansijski doprinosi nažalost rizikuju da nestanu kroz korupciju, kaže Toomas Timpka. Jedna od mogućnosti bi mogla biti da bogatija udruženja, preko Svetske atletike, podele svoje kadrovske i tehničke resurse sa manje srećnim sportistima uoči velikih šampionata.
Istraživači nisu istraživali posledice razlika u podršci takmičarskim rezultatima sportista. Ovo će biti praćeno u vezi sa svetskim prvenstvom u atletici u Budimpešti u leto 2023. godine.
