„Božji režim“, za one koji nisu igrači, je način rada (ili varanja) ugrađen u neke vrste igara zasnovanih na snimanju stvari. U režimu Boga ste neranjivi na oštećenja i nikada vam ne ponestane municije.
U stvarnom životu, naravno, ne postoji Božji režim, ali svetske vojne organizacije su veoma zainteresovane za oružje koje obećava nešto slično: lasere i druga „oružja usmerene energije“. Američka vlada, na primer, troši skoro milijardu američkih dolara godišnje na usmerene energetske projekte.
Australija nije imuna na žalbu. Plan strukture snaga za 2020. tražio je sistem naoružanja usmerene energije „sposobnog da pobedi oklopna vozila do i uključujući glavne borbene tenkove“.
U martu ove godine, zamenik premijera Ričard Marles pokrenuo je novu liniju za testiranje energije australijskog startapa AIM Defense na periferiji Melburna. U aprilu je grupa za odbrambenu nauku i tehnologiju objavila ugovor od 13 miliona australskih dolara sa britanskom odbrambenom kompanijom KinetiK za razvoj prototipa odbrambenog lasera.
A tehnologija usmerene energije je prioritet u novom programu Advanced Strategic Capabilities Accelerator (ASCA) vrednom 3,4 milijarde dolara.
Oružje usmerene energije koncentriše velike količine elektromagnetne energije na udaljenu metu. Ova energija može biti u obliku svetlosti (laser), ali se takođe mogu koristiti mikrotalasi ili radio talasi.
U interesu kratkoće, ovde ćemo se koncentrisati na lasersko usmereno energetsko oružje, ali veliki deo argumenata važi i za druge tipove.
U zavisnosti od toga koliko je energije usredsređeno na metu, ovo oružje može oštetiti delikatne elektronske sisteme koji kontrolišu uređaje i ljude koji njima upravljaju, ili istopiti ili spaliti čvršći hardver.
Pošto elektromagnetni talasi putuju brzinom svetlosti, oni su mnogo brži čak i od najbržeg tradicionalnog oružja. Uzmite hipersoničnu raketu koja putuje deset puta većom brzinom od zvuka ka cilju udaljenom 10 kilometara. Pomerio bi se samo oko 10 centimetara do trenutka kada bi usmerena svetlosna energija iz lasera velike snage stigla do cilja.
Štaviše, pošto ovo oružje više daje svetlost nego municiju, nikada neće ostati bez municije. Ovo takođe znači da municija ne mora da se proizvodi u fabrici i transportuje do oružja.
Gravitacija ne utiče na usmerenu energiju kao na projektile i metke, tako da putuje pravolinijski. Ovo čini ciljanje i ciljanje lakšim i pouzdanijim.
I pošto usmerena energetska oružja prouzrokuju štetu zagrevanjem ciljanog područja, imaju manji potencijal da pogode obližnje objekte ili pošalju gelere u letenje.
Iako oružje usmerene energije ima sve ove prednosti u odnosu na konvencionalno oružje, pokazalo se da je teško napraviti korisno oružje.
Jedan od problema sa kojim se suočava lasersko oružje je ogromna količina energije potrebna za uništavanje korisnih ciljeva kao što su projektili. Da bi se uništilo nešto ove veličine potrebni su laseri sa stotinama kilovata ili čak megavata snage. A ovi uređaji su efikasni samo oko 20%, tako da bi nam bilo potrebno pet puta više energije za pokretanje samog uređaja.
Ovde smo već na megavatnoj teritoriji — to je vrsta energije koju troši mali grad. Iz tog razloga, čak i prenosivi uređaji usmerene energije su veoma veliki. (SAD su tek nedavno uspele da naprave laser od 50 kV relativno male snage dovoljno kompaktan da stane na oklopno vozilo, iako su razvijeni uređaji koji rade na snazi do 300 kV.)
Takođe, svu tu toplotu treba ukloniti iz delikatne optičke opreme koja proizvodi svetlost veoma brzo, ili će oštetiti sam laser. Ovo se pokazalo teškim, iako su laserske tehnologije sa efikasnijim prenosom toplote postepeno povećavale količinu svetlosne energije koja se može pouzdano proizvesti.
Još jedan neželjeni efekat rada sa tako velikim količinama energije je da bilo kakve nesavršenosti u optičkim sistemima koji se koriste za fokusiranje i usmeravanje svetlosti mogu lako izazvati katastrofalna oštećenja laserskog sistema.
Niti je lako fokusirati laser na mesto veličine komadića od 10 centi udaljeno desetinama kilometara, kroz atmosferske turbulencije i prašinu ili kišu. Dodajte ovome poteškoće da se energija drži na istoj lokaciji na meti koja se brzo kreće desetinama sekundi, i praktične poteškoće postaju očigledne.
Rekavši ovo, tehnologije za prevazilaženje svih ovih prepreka nastavljaju da se poboljšavaju.
Ali pretpostavimo da su svi tehnički problemi oružja usmerene energije prevaziđeni. Čak i tada, da bismo ih proizveli u količini, suočićemo se sa značajnim izazovima u lancu snabdevanja i infrastrukturi.
U Australiji postoje kompanije koje imaju stručnost da naprave takve uređaje. Međutim, za razvoj i masovnu proizvodnju oružja usmerene energije potrebni su industrijski kapaciteti za proizvodnju neophodnih laserskih dioda i visokokvalitetne optike, što ne postoji u Australiji.
Da bismo imali „suverenu sposobnost“ – da bismo mogli da proizvodimo ovo oružje bez oslanjanja na inpute iz inostranstva – moraćemo da razvijemo takve industrije.
Ovo je dugotrajna i skupa investicija u nacionalnu infrastrukturu. U vreme mira, relativno je lako nabaviti sirovine za usmereno energetsko oružje iz inostranstva, ali u sukobu velikih razmera zemlje koje su u stanju da proizvode ove uređaje verovatno će ih proizvoditi za sopstvene potrebe.
Potencijalne vojne prednosti oružja usmerene energije i posledice ako ih protivnik ima, znače da će Australija i mnoge druge zemlje zadržati interes za njihovo razvijanje. Ali kako su nedavne političke odluke o nuklearnim podmornicama pokazale, nije lak zadatak brzo razviti industrijske kapacitete u tehnologijama koje je naša industrijska baza do sada uglavnom ignorisala.