Većina nas može da se odnosi na taj intenzivan osećaj odbojnosti koji drhti kičmu kada čuje da neko struže nokte po tabli. Ali za neke ljude tako intenzivne reakcije na buku takođe mogu biti izazvane mnogo češćim, svakodnevnim zvucima.
Ova osetljivost se zove mizofonija, a novo istraživanje iz Velike Britanije sugeriše da više ljudi pati od nje nego što se ranije mislilo.
Zvuci okidača uključuju stvari kao što su žvakanje, ljuskanje, hrkanje i disanje, a odgovori mogu biti u rasponu od blage iritacije i ljutnje do uznemirenosti koja ometa svakodnevni život.
„Naša anketa je obuhvatila složenost stanja“, objašnjava klinički psiholog sa Univerziteta u Oksfordu Džejn Gregori, koja je koautor nove studije.
„Mizofonija je više od toga da vas nerviraju određeni zvuci, već se radi o tome da se osećate zarobljenim ili bespomoćnim kada ne možete da pobegnete od ovih zvukova i propuštate stvari zbog toga.
Psihometrija Kraljevskog koledža u Londonu, Silija Vitoratu, zajedno sa Gregorijem i kolegama, koristila je algoritam za distribuciju volontera po polu (uključujući nebinarne), starosti i etničkoj pripadnosti na način koji odražava podatke popisa u Velikoj Britaniji kako bi dobio reprezentativan uzorak ljudi starijih od 18 godina. stari.
772 volontera popunilo je upitnik o potencijalnim zvucima okidača i njihovim emocionalnim odgovorima, koji je ispitao 5 aspekata mizofonije: osećaj emocionalne pretnje, unutrašnje i spoljašnje procene, ispad i uticaj. Istraživači su takođe intervjuisali 26 ljudi koji su se identifikovali kao da imaju mizofoniju i 29 ljudi koji nisu.
„Prevalencija mizofonije u Velikoj Britaniji je 18,4 odsto“, otkrio je tim, objašnjavajući da su ovi nalazi reprezentativni samo za UK i mogu se razlikovati u drugim delovima sveta.
Mnogi od zvukova koji mogu izazvati mizofoniju nisu baš voljeni ni široj populaciji. Glasno žvakanje izazvalo je najviše gađenja među ispitanicima, dok su mnogi drugi zvuci izazvali široko rasprostranjenu iritaciju.
Ali postojale su dve ključne razlike između onih sa mizofonijom i opšte populacije.
Prvo, negativna osećanja prema zvucima koji se opšte ne sviđaju bila su češće praćena besom i panikom u osetljivijoj populaciji. Izjavili su da se osećaju zarobljeni ili bespomoćni i ne mogu da pobegnu od buke.
„Radi se o tome da se osećate kao da nešto nije u redu sa vama zbog načina na koji reagujete na zvukove, ali i da ne možete ništa da uradite po tom pitanju“, kaže Gregori. To onda može dovesti do krivice, stida, anksioznosti i povlačenja.
Konačno, ljudi sa mizofonijom su češće bili uznemireni zvucima poput normalnog disanja i gutanja, dok oni nisu izazvali nikakvu reakciju u opštoj populaciji.
„Važno je da je naša studija otkrila da 1 od 5 ljudi u Velikoj Britaniji doživljava značajne mizofonične reakcije, ali samo mali deo je bio svestan tog termina“, objašnjava Vitoratou.
„To znači da većina ljudi sa mizofonijom nema ime da opiše šta doživljava.“
Manje od 14 procenata populacije uzorka bilo je svesno mizofonije pre istraživanja.
„Može biti veliko olakšanje kada saznate da niste sami, da i drugi ljudi tako reaguju na zvukove“, primećuje Gregori. „Da saznate da postoji reč za ono što doživljavate.
Novo istraživanje istraživača može biti korisno sredstvo za pomoć drugim kliničarima da identifikuju one koji imaju problema sa ovim stanjem.
„Naši rezultati pokazuju da je mizofonija relativno uobičajeno stanje i potrebna su dalja istraživanja kako bi se utvrdilo u kom trenutku ovo stanje postaje ‘poremećeno’ u smislu uznemirenosti, uticaja i potrebe za lečenjem“, zaključuju istraživači.
