Iako gubitak supružnika može skratiti nečiji život, nova danska istraživanja sugerišu da su udovci možda daleko ranjiviji od udovica.
Nakon šest godina provedenih u praćenju zdravstvenih ishoda među skoro 925.000 danskih seniora, istražitelji su utvrdili da kada muškarac između 65 i 69 godina izgubi svoju ženu, postoji 70% veća verovatnoća da će umreti u godini koja sledi, u poređenju sa njegovim ne-udovcem vršnjaci.
Međutim, među preživelim suprugama taj porast rizika je bio samo 27%.
Zašto razlika? Autor studije Aleksandros Kaciferis rekao je da može da ponudi samo nekoliko teorija.
„Nemamo podatke da bismo tačno odgovorili na to pitanje, tako da ne možemo da budemo sigurni u razloge zašto se ova pojava obično dešava“, primetio je Kaciferis, doktorant sa odeljenja za epidemiologiju na odeljenju za javno zdravlje Univerziteta. iz Kopenhagena.
Ali on je istakao da su starije udovice možda bolje od udovaca u „apsorbovanju šoka, [uključujući] prepreke brige o bolesnom mužu, zajedno sa svim potrebama i čudnostima“ koje su dovele do smrti muža.
Nasuprot tome, moglo bi biti da se „fizičko i emocionalno zdravlje [muškaraca] oslanja na spremnost njihovog supružnika da se brine o njima“, dodao je on. „Dakle, kada njihova žena nestane iz njihovog života, dobijate ovaj kolaps.“
Kaciferis i njegove kolege su primetili da su svi učesnici studije imali 65 i više godina, sa prosečnom starošću od 73 do 75 godina. Oko 55% su bile žene.
Tokom perioda istraživanja, više od 8% je izgubilo supružnika, iako je i ovde postojala rodna razlika: dok je nešto više od 6% upisanih muškaraca na kraju izgubilo ženu, ta brojka je bila 10% među ženama. U proseku, preživeli su imali između 77 i 79 godina kada je njihov supružnik umro.
Istraživački tim je pratio dva glavna pokazatelja zdravlja preživelih nakon gubitka: količinu novca koju su potrošili na zdravstvenu zaštitu u tri godine nakon gubitka i sopstveni rizik od umiranja nakon gubitka tokom studije.
Analiza potrošnje na zdravstvenu zaštitu fokusirala se na bilo kakve promene u novcu koji se izdvaja za kućnu negu za preživljavanje, hospitalizaciju, lekove na recept i/ili primarnu zaštitu među otprilike polovinom grupe udovica i udovaca. (Ovo je novac potrošen iznad i iznad troškova koje bi pokrivao nacionalni zdravstveni sistem Danske.)
Analiza je otkrila da iako su troškovi zdravstvene zaštite preživelih rasli u celoj godini nakon gubitka supružnika, oni su porasli znatno više među muškarcima, bez obzira na godine muškarca kada je izgubio ženu. Samo među preživelima koji su izgubili supružnika u dobi od 85 godina ili više, rasli su medicinski troškovi približno jednaki između muškaraca i žena.
S druge strane, istražitelji su otkrili da su žene iskusile povećan rizik od umiranja nakon gubitka samo ako su bile relativno mlade — što znači između 65 i 69 godina — kada je njihov muž preminuo. U tom slučaju rizik je porastao za 27%. Ali ako su u vreme gubitka imali 70 ili više godina, njihov sopstveni rizik od smrti nije bio veći od žena koje nisu bile udovice ili čak nešto niži.
Nije tako za muškarce. Svi muževi koji su izgubili svoje žene kada su imali između 65 i 84 godine videli su da se rizik od umiranja povećao, iako je stepen povećanog rizika bio postepeno niži među muževima koji su bili stariji u vreme gubitka. Samo kod muškaraca starijih od 85 godina primećeno je blago smanjenje rizika.
Što se tiče toga šta bi se moglo učiniti da se poboljša zdravlje i dugovečnost među preživelim supružnicima, Kaciferis je upozorio da je to pitanje „višestruko složen problem na koji nema pravog odgovora“.
Ipak, on je ukazao na potrebu za uslugama ožalošćenog, pomoći u kući, socijalnom interakcijom i naporima da se osigura da preživjeli ne budu izolovani nakon gubitka.
Nalazi su objavljeni onlajn 22. marta u časopisu PLOS ONE.
„Podrška mentalnom zdravlju je takođe još jedan očigledan ključni proces koji bi trebalo da bude deo rešenja“, dodao je Kaciferis, napominjući da se takva podrška možda manje traži među preživelim muževima, iz „straha od pokazivanja ranjivosti“.
Tu misao je podržala dr Mohana Karlekar, šef odeljenja medicine za palijativnu negu u medicinskom centru Univerziteta Vanderbilt u Nešvilu, Ten.
„Tuga je stvarna. Za muškarce i žene“, rekla je ona. „Može se manifestovati kao anksioznost ili depresija. I fizički se može manifestovati na mnogo načina – kao glavobolja, kao gubitak težine, nesanica, bol u zglobovima, bolovi.“
Ali, Karlekar je dodao: „Istorijski gledano, žene su obično društvenije i spremnije da pričaju o ovim stvarima. Osim toga, ako ste bili glavni negovatelj koji je doveo do svog gubitka, verovatno ste već bili povučeniji nego inače , čak i ranije. Dakle, možda ne znate kako da pitate, ili koga da tražite, za pomoć. A obično je to još veći problem za muškarce.“
Za one koji su zabrinuti za zdravlje i dobrobit preživelih, može biti od pomoći da prihvate „vodeći princip na kome se zasniva palijativno zbrinjavanje, a to je vrednovanje osobe“, savetovala je ona.
„Braćo i sestre, prijatelji, ljudi iz vaše crkvene opštine: svi moramo da obratimo pažnju na one koji tuguju. Imam pacijenta koji je preminuo, iznenada, u 78. godini, nakon pada niz stepenice. Porodica nije očekivala to“, rekao je Karlekar. „Ali mogao sam da se sretnem sa porodicom, da razgovaram. A udovici je sada jako dobro, jer ima porodicu, zajednicu ljudi koji su tu i koji mogu da je provere. To je tako važno. Zajednica je važna.“
