Zdravi psi i mačke bi mogli da prenose organizme otporne na više lekova (MDRO; bakterije koje se opiru tretmanu sa više od jednog antibiotika) svojim hospitalizovanim vlasnicima, a isto tako ljudi bi mogli da prenose ove opasne mikrobe na svoje kućne ljubimce, prema novom istraživanju predstavljenom na ovogodišnji Evropski kongres kliničke mikrobiologije i infektivnih bolesti (ECCMID) u Kopenhagenu, Danska (15-18. april).
Dr. Carolin Hackmann iz Univerzitetske bolnice Charite u Berlinu, Nemačka, i kolege su uradili studiju na preko 2.800 pacijenata u bolnici i njihovih pratilaca.
„Naši nalazi potvrđuju da je deljenje organizama otpornih na više lekova između kućnih ljubimaca i njihovih vlasnika moguće“, kaže dr Hakman. „Međutim, identifikovali smo samo nekoliko slučajeva koji sugerišu da ni vlasništvo mačke ni psa nije važan faktor rizika za kolonizaciju organizama otpornih na više lekova kod bolničkih pacijenata.“
Uloga kućnih ljubimaca kao potencijalnih rezervoara MDRO je sve veća zabrinutost širom sveta. Antimikrobna rezistencija se dešava kada mikrobi koji izazivaju infekciju (kao što su bakterije, virusi ili gljivice) evoluiraju da postanu otporni na lek koji je dizajniran da ih ubije. Procene sugerišu da su infekcije otporne na antimikrobne lekove izazvale skoro 1,3 miliona smrtnih slučajeva i bile povezane sa skoro 5 miliona smrtnih slučajeva širom sveta u 2019.
U ovoj kontrolnoj studiji slučajeva, istraživači su želeli da saznaju da li kućni ljubimci (tj. mačke i psi) igraju ulogu u infekciji bolničkih pacijenata sa MDRO.
Fokusirali su se na najčešće superbakterije kod bolničkih pacijenata — Staphilococcus aureus (MRSA) otporan na meticilin, enterokoke otporne na vankomicin (VRE), Enterobacterales otporne na cefalosporine 3. generacije (3GCRE) i Enterobacterales otporne na karbapenem (CRE), koje su otporne na više antibiotika uključujući penicilin i cefalosporine.
Između juna 2019. i septembra 2022., uzeti su nazalni i rektalni brisevi od 2.891 pacijenta hospitalizovanog u Univerzitetskoj bolnici Šarite u Berlinu (1.184 pacijenta sa prethodnom kolonizacijom ili kolonizacijom pri prijemu i 1.707 novoprimljenih pacijenata kao kontrola), kao i od svih pasa i mačaka koji su živeli u njihova domaćinstva.
Genetsko sekvenciranje je korišćeno da se identifikuju i vrste bakterija u svakom uzorku i prisustvo gena otpornosti na lekove. Sekvenciranje celog genoma je korišćeno da se potvrdi moguće deljenje rezistentnih bakterija.
Učesnici su takođe pitani o dobro poznatim faktorima rizika za MDRO (npr. nedavne MDRO infekcije ili upotreba antibiotika, nedavni boravak u bolnici, prisustvo urinarnih ili centralnih venskih katetera), kao i informacije o broju kućnih ljubimaca u domaćinstvu, bliskost kontakta i zdravlje kućnih ljubimaca.
Sve u svemu, 30% (871/2.891) bolničkih pacijenata je bilo pozitivno na MDRO, a 70% (2.020/2.891) negativno. Stopa posedovanja pasa bila je 11% (93/871) i posedovanja mačaka 9% (80/871) kod onih koji su testirali MDRO-pozitivne, i 13% (267/2,020 i 253/2,020 respektivno) kod MDRO-negativnih.
Svih 626 vlasnika kućnih ljubimaca zamoljeno je da pošalju uzorke grla i stolice svojih ljubimaca. Ukupno, 300 vlasnika kućnih ljubimaca vratilo je uzorke od 400 kućnih ljubimaca. Od ovih uzoraka, 15% (30/203) pasa i 5% (9/197) mačaka bilo je pozitivno na najmanje jedan MDRO. U četiri slučaja, MDRO su se fenotipski podudarale (MDRO su bile iste vrste i pokazale su istu rezistenciju na antibiotike) između kućnih ljubimaca i njihovih vlasnika.
Sekvenciranje celog genoma potvrdilo je da je samo jedan od parova koji se podudaraju genetski identičan kod psa i njegovog vlasnika. Odgovarajući patogen je bio 3GCR Escherichia coli (česta u crevima zdravih ljudi i životinja).
„Iako je nivo podele između bolničkih pacijenata i njihovih kućnih ljubimaca u našoj studiji veoma nizak, prenosioci mogu da izbacuju bakterije u svoje okruženje mesecima i mogu biti izvor infekcije za druge ranjivije ljude u bolnici, kao što su oni sa slabim imuni sistem i veoma mladi ili stari“, kaže dr Hakman.
Ovo je opservaciona studija i ne može da dokaže da bliski kontakt sa kućnim ljubimcima izaziva kolonizaciju sa MDRO, već samo ukazuje na mogućnost zajedničkog nošenja, dok je pravac prenosa nejasan. Autori ukazuju na nekoliko ograničenja, uključujući moguće nedovoljno prijavljivanje kolonizacije MDRO kod kućnih ljubimaca zbog problema u uzimanju uzoraka briseva, što su uradili sami vlasnici kućnih ljubimaca. Konačno, rezultati studije se odnose na smeštaj bolničkih pacijenata u urbanom području i stoga možda neće biti primenljivi na opštu populaciju ili MDRO grupe visokog rizika kao što su stočari.