Zagađenje plastikom u svetskim okeanima dostiglo je „nivo bez presedana“ u poslednjih 15 godina, pokazala je nova studija, koja poziva na pravno obavezujući međunarodni sporazum o zaustavljanju štetnog otpada.
Zagađenje okeana plastikom je trajni problem širom sveta – životinje se mogu zaplesti u veće komade plastike poput ribarskih mreža ili progutati mikroplastiku koja na kraju ulazi u lanac ishrane da bi je ljudi konzumirali.
Istraživanje objavljeno u sredu pokazalo je da se danas na površini svetskih okeana nalazi oko 170 triliona komada plastike, uglavnom mikroplastike, od kojih je veliki deo odbačen od 2005.
„Zagađenje plastikom u svetskim okeanima tokom poslednjih 15 godina dostiglo je nivo bez presedana“, navodi se u studiji, objavljenoj u časopisu otvorenog pristupa PLOS One.
Iznosi su bili veći od prethodnih procena, a studija je otkrila da bi stopa plastike koja ulazi u okeane mogla da se ubrza nekoliko puta u narednim decenijama ako se ne kontroliše.
Istraživači su uzeli plastične uzorke sa preko 11.000 stanica širom sveta fokusirajući se na period od 40 godina između 1979. i 2019.
Nisu pronašli nikakve trendove sve do 1990. godine, zatim fluktuaciju u trendovima između 1990. i 2005. Nakon toga, uzorci su naglo porasli.
„Vidimo zaista brz porast od 2005. jer postoji brz porast proizvodnje, a takođe i ograničen broj politika koje kontrolišu ispuštanje plastike u okean“, rekla je autorka Lisa Erdle za AFP.
Izvori plastičnog zagađenja u okeanu su brojni.
Ribarska oprema poput mreža i bova često završi usred okeana, bačena ili slučajno ispuštena, dok stvari poput odeće, automobilskih guma i plastike za jednokratnu upotrebu često zagađuju bliže obali.
Oni se na kraju raspadaju u mikroplastiku, za koju Erdl kaže da može da izgleda kao „konfete na površini okeana“.
Prema trenutnim trendovima, upotreba plastike će se skoro udvostručiti u odnosu na 2019. u zemljama G20 do 2050. godine, dostižući 451 milion tona svake godine, navodi se u izveštaju koji su zajednički izradili Economist Impact i The Nippon Foundation.
Godine 1950. u svetu je proizvedeno samo 2 miliona tona plastike.
Reciklaža, čak iu zemljama sa naprednim sistemima upravljanja otpadom, nije pomogla problemu zagađenja, jer se samo mali procenat plastike pravilno reciklira i često umesto toga završava na deponijama.
Ako se deponijama ne upravlja pravilno, plastični otpad može prodreti u životnu sredinu i na kraju stići do okeana.
„Zaista vidimo nedostatak reciklaže, poplavu toksičnih proizvoda i ambalaže“, rekao je Erdle.
Stope plastičnog otpada su se smanjile u nekim tačkama između 1990. i 2005. godine, delom zato što su postojale neke efikasne politike za kontrolu zagađenja.
To uključuje MARPOL ugovor iz 1988. godine, pravno obavezujući sporazum između 154 zemlje o okončanju ispuštanja plastike iz pomorskih, ribarskih i brodskih flota.
Ali s obzirom na to da se danas proizvodi mnogo više plastike, autori studije kažu da je potreban novi, široki sporazum ne samo da bi se smanjila proizvodnja i upotreba plastike, već i bolje upravljalo njenim odlaganjem.
„Oporavak plastike po životnu sredinu ima ograničenu vrednost, tako da strategije rešenja moraju pre svega da se bave onim sistemima koji ograničavaju emisije plastičnog zagađenja“, navodi se u studiji.
Prošle godine se 175 zemalja složilo da okonča zagađenje plastikom u skladu sa pravno obavezujućim sporazumom Ujedinjenih nacija koji bi mogao da bude finalizovan već sledeće godine.
Među ključnim akcijama o kojima se pregovara su globalna zabrana plastike za jednokratnu upotrebu, šema „zagađivač plaća“ i porez na novu proizvodnju plastike.
Ukupna težina plastičnog zagađenja otkrivenog u okeanu danas se procenjuje na 2,3 miliona tona, navodi se u studiji PLOS.
Ispitivao je uzorke u Severnom Atlantiku, Južnom Atlantiku, Severnom Pacifiku, Južnom Pacifiku, Indijskom i Sredozemnom okeanu.