Istraživači su otkrili dokaze o jahanju konja proučavajući ostatke ljudskih skeleta pronađenih u grobnim humkama zvanim kurgani, koji su bili stari između 4.500 i 5.000 godina. Zemljane humke pripadale su kulturi Jamnaja. Jamnajci su migrirali iz pontsko-kaspijskih stepa da bi pronašli zelenije pašnjake u današnjim zemljama Rumunije i Bugarske do Mađarske i Srbije.
Iamnaians su bili pokretni stočari stoke i ovaca, za koje se sada veruje da su na konjima.
„Čini se da je jahanje evoluiralo nedugo nakon pretpostavljenog pripitomljavanja konja u zapadno-evroazijskim stepama tokom četvrtog milenijuma pre nove ere. Već je bilo prilično uobičajeno kod pripadnika kulture Jamnaja između 3000. i 2500. godine pre nove ere“, kaže Volker Hejd, prof. arheologije na Univerzitetu u Helsinkiju i član međunarodnog tima koji je došao do otkrića.
Ovi regioni zapadno od Crnog mora predstavljaju kontaktnu zonu u kojoj su se mobilne grupe stočara iz kulture Jamnaja prvi put susrele sa davno uspostavljenim zajednicama zemljoradnika kasnog neolita i halkolita. Decenijama se ekspanzija stepskih ljudi iz ranog bronzanog doba u jugoistočnu Evropu objašnjavala kao nasilna invazija.
Pojavom drevnih DNK istraživanja, razlike između ovih migranata sa istoka i članova lokalnih društava postale su još izraženije.
„Naše istraživanje sada počinje da pruža nijansiraniju sliku njihovih interakcija. Na primer, nalazi fizičkog nasilja kao što se očekivalo do sada praktično ne postoje u skeletnom zapisu. Takođe počinjemo da razumemo složene procese razmene u materijalnoj kulturi i običaji sahrane između pridošlica i lokalnog stanovništva u 200 godina nakon njihovog prvog kontakta“, objašnjava Bianca Preda-Balanica, još jedna članica tima sa Univerziteta u Helsinkiju.
Upotreba životinja za transport, posebno konja, označila je prekretnicu u ljudskoj istoriji. Značajno povećanje mobilnosti i udaljenosti imalo je duboke efekte na korišćenje zemljišta, trgovinu i ratovanje. Trenutna istraživanja su se uglavnom fokusirala na same konje.
Međutim, jahanje je interakcija dve komponente — konja i njegovog jahača — a ljudski ostaci su dostupni u većem broju iu kompletnijem stanju od ranih ostataka konja. Pošto je jahanje moguće bez specijalizovane opreme, izostanak arheoloških nalaza u pogledu najranijeg konjaništva nije neočekivan.
„Proučavali smo preko 217 skeleta sa 39 lokacija od kojih oko 150 pronađenih u humkama pripada Jamnajancima. Dijagnostikovanje obrazaca aktivnosti u ljudskim skeletima nije jednoznačno. Ne postoje jedinstvene osobine koje ukazuju na određeno zanimanje ili ponašanje. Samo u njihovoj kombinaciji. , kao sindrom, simptomi pružaju pouzdan uvid za razumevanje uobičajenih aktivnosti iz prošlosti“, objašnjava Martin Trautman, bioantropolog u Helsinkiju i vodeći autor studije objavljene u Science Advances.
Međunarodni tim je odlučio da koristi set od šest dijagnostičkih kriterijuma koji su ustanovljeni kao indikatori aktivnosti jahanja (tzv. „sindrom konjaništva“):
Da bi povećao dijagnostičku pouzdanost, tim je takođe koristio strožiju metodu filtriranja i razvio sistem bodovanja koji uzima u obzir dijagnostičku vrednost, specifičnost i pouzdanost svakog simptoma. Sve u svemu, od 156 odraslih osoba ukupnog uzorka, najmanje 24 (15,4%) se mogu klasifikovati kao „mogući jahači“, dok se pet Iamnaia i dve kasnije, kao i dve moguće ranije osobe kvalifikuju kao „veliko verovatne jahače“. „Prilično velika zastupljenost ovih osobina u zapisu skeleta, posebno u pogledu ukupne ograničene kompletnosti, pokazuje da su ti ljudi redovno jahali konje“, navodi Trautman.
Ako je primarna upotreba jahanja bila kao pogodnost u pokretnom pastoralnom načinu života, u omogućavanju efikasnijeg čuvanja stoke, kao sredstvo za brze i dalekosežne napade ili samo kao simbol statusa, potrebno je dalje istraživanje.
„Imamo jednu intrigantnu sahranu u seriji“, napominje Dejvid Entoni, profesor emeritus Hartvik koledža u SAD i takođe viši koautor studije.
„Grob koji datira oko 4300. godine pre nove ere u Čongrad-Ketošalominu u Mađarskoj, za koji se na osnovu njegove poze i artefakata dugo sumnjalo da je bio imigrant iz stepa, iznenađujuće je pokazao četiri od šest patologija jahanja, što verovatno ukazuje na jahanje milenijum ranije od Jamnaje. Izolovani slučaj ne može podržati čvrst zaključak, ali na neolitskim grobljima ove epohe u stepama, ostaci konja su povremeno stavljani u ljudske grobove sa onima goveda i ovaca, a kameni buzdovani su isklesani u obliku konjskih glava.Jasno je da treba primeniti ovaj metod za čak i starije kolekcije“.
Jamnajci su bili stanovništvo i kultura koja je evoluirala u pontsko-kaspijskim stepama krajem četvrtog milenijuma pre nove ere.
Usvajanjem ključnog inovativnog točka i vagona, oni su bili u mogućnosti da u velikoj meri poboljšaju svoju mobilnost i iskoriste ogroman energetski resurs inače van domašaja, more stepske trave dalje od reka, omogućavajući im da drže velika stada goveda i ovaca.
Tako posvećeni novom načinu života, ovi stočari, ako ne i prvi pravi nomadi u svetu, dramatično su se proširili u naredna dva veka da pokriju više od 5.000 kilometara između Mađarske na zapadu i, u obliku takozvane Afanasjevske kulture, Mongolija i zapadna Kina na istoku. Pošto su svoje mrtve sahranili u grobne jame ispod velikih humki, zvanih kurgani, za Jamnaje se kaže da su prvi proširili protoindoevropske jezike.