Nazvati Veneru pravim čudakom planete bilo bi malo potcenjivanje ovog pitanja. Toliko je slična Zemlji – a opet u isto vreme toliko različita od Zemlje koliko bi se moglo očekivati da je planeta slična Zemlji.
Jedna od tih razlika je venerina litosfera – tvrda spoljna ljuska planete. Na Zemlji, litosfera je fragmentisana i pokretna, podeljena na tektonske ploče koje pomažu u oblikovanju površine planete, sve vreme puštajući toplotu iz unutrašnjosti planete oko svojih nazubljenih ivica.
Nasuprot tome, Venerina litosfera je besprekorna, što čini mehanizme koji stoje iza hlađenja i ponovnog izlaska planete na površinu čini misterioznim.
Nova studija sugeriše da Venera zapravo može da ima relativno „tanku i fleksibilnu“ litosferu koja redovno izranja na površinu.
Proučavanje ovih mehanizama je komplikovano i teško: Venera je zagušena gustom toksičnom atmosferom koja kiši kiselinu i održava površinsku temperaturu u proseku od 475 stepeni Celzijusa. Lenderi poslati tamo nisu dugo trajali.
Ali podaci koje je prikupio Magelan orbiter pre nekoliko decenija možda su čuvali Venerine tajne svih ovih godina. Svemirska sonda je koristila radar da prodre u guste oblake planete i snimi površinu – a sada su naučnici iskoristili te podatke da otkriju da je Venerina litosfera možda tanja nego što se mislilo.
Predvođen planetarnom geofizičarkom Suzanne Smrekar iz NASA-ine Laboratorije za mlazni pogon, tim istraživača je koristio Magellanove podatke da pažljivo prouči karakteristike vulkanske površine zvane korone i rovove i grebene koji ih okružuju. Otkrili su da je tamo gde su grebeni bliže jedan, litosfera verovatno prilično tanka i fleksibilna, u proseku oko 11 kilometara.
Modeliranje sugeriše da je protok toplote kroz površinu veći na ovim mestima od prosečnog toplotnog toka na Zemlji.
„Toliko dugo smo bili zaključani u ovoj ideji da je Venerina litosfera stagnira i debela, ali naš pogled se sada razvija“, objašnjava Smrekar.
„Dok Venera nema tektoniku u zemaljskom stilu, čini se da ovi regioni tanke litosfere dozvoljavaju da pobegne značajna količina toplote, slično oblastima gde se nove tektonske ploče formiraju na Zemljinom morskom dnu.“
Naučnici su dugo vremena mislili da se Venera trenutno ne dešava mnogo unutra, ali nedavne studije sve više nagoveštavaju suprotno. Korone su jedan od tih nagoveštaja.
Ove karakteristike pomalo liče na udarne kratere i sastoje se od podignutog prstena (poput krune) oko udubljenog centra, sa koncentričnim prelomima koji zrače ka spolja. Oni takođe mogu biti ogromni, stotine kilometara u prečniku.
Naučnici su u početku mislili da su korone krateri, ali bliža analiza je otkrila da su one zapravo vulkanske prirode. Oni su uzrokovani perjanicama vrućeg rastopljenog materijala koji izviru iz unutrašnjosti planete, gurajući površinu prema gore u kupolu koja se zatim urušava prema unutra kada se perjanica ohladi, cureći sa strana i formirajući prsten.
Istina, udarnih kratera je relativno malo na Veneri, barem u poređenju sa planetama poput Marsa i Merkura. Ovaj kontrast je dugo bio nešto kao zagonetka. Što više udarnih kratera planeta ima, procenjuje se da je njena površina starija. Ako planeta ima malo udarnih kratera, mora da ih je nešto izbrisalo.
Površina Venere je 80 odsto vulkanske stene, što implicira neku vrstu mehanizma za stavljanje unutrašnjosti planete na spoljašnjost u bliskoj prošlosti planete. Sve veći broj tragova sugeriše da takav vulkanizam nije samo skorašnji, već je u toku, održavajući površinu planete mladom.
Rad Smrekar i njenih kolega podržava ovu hipotezu. Tekući gubitak toplote u oblastima Venere korone ukazuje na tekuću geološku aktivnost dok se magma vrti tik ispod površine.
U poređenju sa Marsom, Venera je nažalost bila uskraćena za našu pažnju poslednjih godina, tako da postoji istinski nedostatak najnovijih podataka; Akatsuki sonda Japanske agencije za istraživanje svemira trenutno je jedina posvećena misija Venera. Za planetu koja je tako veoma slična Zemlji, ovo izgleda kao previd, uprkos izazovima, ali brojne agencije imaju misije Venere koje su trenutno u razvoju.
Za NASA-u, ta misija je VERITAS, orbitalna sonda planirana za lansiranje 2027. Naučnici se nadaju da će moći da je iskoriste da bolje pogledaju Venerinu radoznalu koronu.
„VERITAS će biti geolog u orbiti, koji će moći precizno da odredi gde se nalaze ove aktivne oblasti i bolje razreši lokalne varijacije u debljini litosfere. Čak ćemo moći da uhvatimo litosferu u činu deformisanja“, kaže Smrekar.
„Utvrdićemo da li vulkanizam zaista čini litosferu dovoljno ‘mekšavom’ da izgubi toplotu koliko i Zemlja, ili Venera ima više misterija u zalihama.“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Geoscience.
