Pojedinci koji koriste usluge mentalnog zdravlja ili upotrebe supstanci mogu imati veću vjerovatnoću da su doživjeli traumatsku povredu mozga (TBI) u poređenju sa opštom populacijom, navodi se u novom istraživanju koji je vodio dr Lavrence S. Bloomberg i Džulija Dejvis.
Većina studija uključenih u pregled, objavljenog u Journal of Head Trauma Rehabilitation, pokazalo je da je najmanje četvrtina korisnika usluga mentalnog zdravlja i zavisnosti iskusila TBI, pri čemu je skoro polovina studija identifikovala stope TBI od više od 50%.
To je značajno, kaže Dejvis, zbog implikacija koje ima na smernice oko skrininga za istoriju TBI i potrebe da se podigne svest o implikacijama povrede mozga među pružaocima usluga mentalnog zdravlja. Kao medicinska sestra za mentalno zdravlje za akutnu negu, Dejvis je primetila da istorija povrede mozga nije nešto što se dosledno bavi ili razmatra u službama za mentalno zdravlje.
„Trenutno ne znamo dovoljno o potrebama pojedinaca sa TBI koji traže usluge mentalnog zdravlja“, kaže Dejvis. „Potrebno nam je bolje razumevanje ne samo načina na koji se testiraju na povredu mozga, već i kako njihova povreda i simptomi mogu uticati na njihove potrebe dok napreduju kroz sistem mentalnog zdravlja.“
Davies i drugi članovi istraživačkog tima otkrili su da je TBI povezan sa ozbiljnijom upotrebom supstanci i simptomima mentalnog zdravlja. Takođe je postojala konzistentna povezanost između TBI i rizika ili istorije agresije prema drugima – još jedan važan faktor za zdravstvene radnike koji treba da uzmu u obzir prilikom skrininga na istoriju TBI-a koji može promovisati temeljnije i podržavajuće planiranje nege.
„Deo onoga što smo tražili u našem pregledu je kako različite studije mere povredu mozga — i našli smo neke nedoslednosti. Neke studije su uključivale samo udarce u glavu uz gubitak svesti. Ali možete imati povredu mozga ili potres mozga bez gubi svest“, kaže Dejvis.
Povrede mozga takođe mogu biti nedovoljno prijavljene među ranjivijim populacijama, posebno ako se za istoriju povreda mozga oslanja na prethodnu medicinsku dokumentaciju. Zbog toga Dejvis smatra da bi upotreba standardizovanog alata za merenje bila najkorisnija—tako da pružaoci usluga precizno procenjuju one sa najvećim rizikom od problema mentalnog zdravlja u vezi sa TBI.
Dok je studija ispitivala istoriju povreda mozga među svim starosnim grupama, Davies i tim su otkrili da postoji malo istraživanja fokusiranih na istoriju TBI i upotrebu mentalnog zdravlja među mladim odraslim osobama i adolescentima, iako je ova starosna grupa izložena najvećem riziku i od problema mentalnog zdravlja i potres mozga ili povrede glave.
„S obzirom na potrebu za ranom intervencijom za mlade ljude u mentalnom zdravlju, čini se da je važno razumeti i istražiti njihovu istoriju TBI kada pristupe zaštiti mentalnog zdravlja, zbog čega je to ključna komponenta mog doktorskog istraživanja“, kaže Dejvis.
Dejvisovo interesovanje za ovu oblast potiče iz njene ranije kliničke prakse na odeljenju za traumu, gde je blisko sarađivala kao medicinska sestra sa odraslima i mladim ljudima koji su ili imali fizički traumatski događaj ili nesreću povezan sa mentalnim zdravljem ili upotrebom supstanci i koji bi kasnije iskusili kognitivni ili promene ličnosti nakon povrede.
„Želela sam da znam šta će im se dogoditi na putu“, kaže Dejvis. „Gde završavaju nakon što smo ih otpustili jer su fizički dobro? Kako ih izdržavamo?“
Iako postoje istraživanja koja sugerišu snažnu vezu između povrede mozga i depresije ili kognitivnih izazova, Dejvis veruje da postoji jaz koji treba da se reši.
„Naročito za mlade odrasle osobe, oni sede na raskrsnici ranjivosti mentalnog zdravlja i povreda mozga“, kaže ona. „Postoji još posla da se odgovori na njihove potrebe u okviru okruženja mentalnog zdravlja i ova studija je jedan korak napred za buduća istraživanja.“
