Dok neke rase pasa imaju nesrećnu reputaciju da su agresivnije od drugih, veterinari i drugi stručnjaci za životinje su dugo bili skeptični u vezi sa ovim.
Nova studija od 665 domaćih pasa (Canis familiaris) u Brazilu takođe ukazuje na faktore koji osim rase imaju jači uticaj na ovo „problematično“ ponašanje.
„Rezultati ističu nešto što proučavamo već neko vreme: ponašanje proizilazi iz interakcije između životinje i njenog konteksta“, objašnjava etologinja Briseida de Resende sa Univerziteta u Sao Paulu.
„Okruženje i odnos vlasnika i kućnog ljubimca, kao i morfologija, sve su faktori koji utiču na to kako kućni ljubimci komuniciraju sa nama i kako mi sa njima komuniciramo.“
Prethodno istraživanje definiše pseću agresiju „kao sklonost psa da deluje preteće, sa podignutim kopčama i repom, golim zubima, povišenim držanjem tela, režanjem i agresivnim delovanjem, napadom ili ujedom“.
Kroz seriju upitnika za vlasnike, etolog sa Univerziteta u Sao Paulu Flavio Airosa i njegove kolege pronašli su nekoliko jakih asocijacija.
Dobra vest je da su psi sa vlasnicima koji se igraju sa njima i vode ih u redovne šetnje verovatno manje agresivni prema vlasnicima i strancima. Nivoi obuke su takođe bili jak pokazatelj.
Ali odsustvo agresije prema strancima bilo je 73 posto verovatnije kada je vlasnica psa bila ženka. Čini se da i pol psa ima ulogu, sa 40 posto manjom verovatnoćom agresije prema vlasnicima od ženki, a ne od muških pasa.
Neke fizičke osobine su takođe pokazale asocijacije, što može objasniti zašto mnogi upiru prstom u određene rase. Psi sa nezdravo kratkim njuškama, poznati kao brahikefalne rase, imali su 79 odsto veću verovatnoću da će pokazati agresiju prema svojim vlasnicima.
Štaviše, kako su se visina i težina smanjivale, neželjena ponašanja, uključujući nedruštveni strah, ponašanja koja traže pažnju i hiperaktivnost, su takođe porasla, kao što se vidi u prošlim studijama.
Ali kombinacija ovih različitih faktora bila je najbolji prediktor, a ne samo karakteristike tela ili životne sredine.
„Pronašli smo veze, ali nemoguće je reći šta je prvo. U slučaju faktora ‘šetanje psa’, na primer, može biti da su ljudi manje šetali psa jer je životinja bila agresivna, ili je pas postao agresivan jer ga vlasnik nije dovoljno izvadio“, kaže Ajrosa.
„Osobine kao što su težina, visina, morfologija lobanje, pol i starost utiču na interakciju između pasa i njihovog okruženja. Oni mogu, na primer, provode više vremena u kući zbog njih.“
Bez obzira na to, važno je zapamtiti da je agresija prirodan oblik komunikacije za sve životinje, i kao i sva ponašanja, ona je složena.
Iako niko ne želi da se njihove životinje pratioci oslone na agresiju kao prvu reakciju kada se osećaju zabrinuto, pod stresom ili ugroženo, ponekad postoji valjan razlog za slučajeve agresije koji se mogu rešiti, kao što je bol.
„Umesto da utvrđuju agresiju na jedan faktor koji je zajednički za vrstu ili specifične rase, naši rezultati jačaju kako individualno ponašanje, u kombinaciji sa jedinstvenom genetikom, fiziologijom, životnim iskustvima i kontekstom životne sredine pasa, interaguje tokom razvoja kako bi proizvelo uočene obrasce ekspresije, “ zaključuje tim u svom radu, objavio je Applied Animal Behavior Science.
