Crna smrt je poharala Evropu između 1347. i 1353. godine, ubivši milione. Epidemije kuge u Evropi su se zatim nastavile sve do 19. veka.
Jedna od najčešće recitovanih činjenica o kugi u Evropi bila je da su je širili pacovi. U nekim delovima sveta, bakterija koja izaziva kugu, Iersinia pestis, održava dugotrajno prisustvo kod divljih glodara i njihovih buva. Ovo se zove životinjski „rezervoar“.
Dok kuga počinje kod glodara, ponekad se preliva i na ljude. Evropa je možda nekada bila domaćin životinjskim rezervoarima koji su izazvali pandemiju kuge. Ali kuga je takođe mogla biti ponovo uneta iz Azije. Koji je od ovih scenarija bio prisutan ostaje tema naučne polemike.
Naše nedavno istraživanje, objavljeno u Proceedings of the National Academi of Sciences (PNAS), pokazalo je da bi uslovi životne sredine u Evropi sprečili opstanak kuge u upornim, dugotrajnim životinjskim rezervoarima. Kako je onda kuga opstajala u Evropi tako dugo?
Naša studija nudi dve mogućnosti. Prvo, kuga se ponovo unosila iz azijskih rezervoara. Drugo, mogli su postojati kratkoročni ili srednjoročni privremeni rezervoari u Evropi. Pored toga, ova dva scenarija su se mogla međusobno podržavati.
Međutim, brzo širenje crne smrti i naknadne epidemije u narednih nekoliko vekova takođe sugerišu da pacovi koji se sporo kreću možda nisu igrali ključnu ulogu u prenošenju bolesti koja se često prikazuje.
Da bismo utvrdili da li kuga može da preživi u dugotrajnim životinjskim rezervoarima u Evropi, ispitali smo faktore kao što su karakteristike zemljišta, klimatski uslovi, tipovi terena i varijeteti glodara. Čini se da sve ovo utiče na to da li se kuga može zadržati u rezervoarima.
Na primer, visoke koncentracije nekih elemenata u zemljištu, uključujući bakar, gvožđe, magnezijum, kao i visok pH zemljišta (bilo da je kiselo ili alkalno), niže temperature, veće nadmorske visine i manje padavine izgleda da favorizuju razvoj trajnih rezervoara , iako u ovoj fazi nije sasvim jasno zašto.
Na osnovu naše komparativne analize, vekovima dugi rezervoari kuge divljih glodara su još manje verovatno postojali od Crne smrti 1348. do ranog 19. veka nego danas, kada sveobuhvatno istraživanje isključuje postojanje takvih rezervoara u Evropi.
Ovo je u oštroj suprotnosti sa regionima širom Kine i zapadne SAD, gde se nalaze svi gore navedeni uslovi za uporne rezervoare Iersinia pestis kod divljih glodara.
U centralnoj Aziji, dugoročni i uporni rezervoari glodara možda su postojali milenijumima. Kao što drevni DNK i tekstualni dokazi nagoveštavaju, kada je kuga prešla u Evropu iz centralne Azije, izgleda da je zasijala kratkoročni ili srednjoročni rezervoar ili rezervoare u evropskim divljim glodarima. Najverovatnije mesto za ovo je bila centralna Evropa.
Međutim, pošto lokalni zemljišni i klimatski uslovi nisu pogodovali dugotrajnim i trajnim rezervoarima, bolest je morala biti ponovo uvezena, barem u nekim slučajevima. Važno je da se ova dva scenarija međusobno ne isključuju.
Da bismo dublje ušli u ulogu pacova u širenju kuge u Evropi, možemo uporediti različite pojave bolesti.
Prva pandemija kuge počela je početkom šestog veka i trajala je do kasnijeg osmog veka. Druga pandemija (koja je uključivala i crnu smrt) počela je 1330-ih i trajala je pet vekova. Treća pandemija počela je 1894. godine i ostaje sa nama danas na mestima kao što su Madagaskar i Kalifornija.
Ove pandemije su u velikoj meri uključivale bubonski oblik kuge, gde bakterije inficiraju ljudski limfni sistem (koji je deo imunološke odbrane tela). Kod plućne kuge, bakterije inficiraju pluća.
Pošasti druge pandemije radikalno su se razlikovale po svom karakteru i prenosu od nedavnih izbijanja. Prvo, postojali su upadljivo različiti nivoi mortaliteta, pri čemu su neke druge epidemije pandemije dostizale 50 procenata, dok su one iz treće pandemije retko prelazile 1 procenat. U Evropi su brojke za treću pandemiju bile još manje.
Drugo, postojale su različite stope i obrasci prenošenja između ove dve epohe kuge. Postojale su ogromne razlike u učestalosti i brzini transporta robe, životinja i ljudi između kasnog srednjeg veka i danas (ili kasnog 19. veka). Ipak, Crna smrt i mnogi njeni kasniji talasi širili su se zapanjujućom brzinom. Preko kopna, jurila je skoro jednako brzo svakog dana kao što to čine moderne epidemije tokom godinu dana.
Kao što su opisali savremeni hroničari, lekari i drugi – i kao što je kvantitativno rekonstruisano iz arhivskih dokumenata – pošasti druge pandemije su se širile brže i šire od bilo koje druge bolesti tokom srednjeg veka. Zaista su bili brži nego u bilo kom periodu do izbijanja kolere iz 1830. ili velikog gripa 1918-20.
Bez obzira na to kako su počeli različiti evropski talasi druge pandemije, i divlji i nedivlji glodari – pre svega pacovi – kreću se mnogo sporije od tempa prenošenja širom kontinenta.
Treće, sezonskost kuge takođe pokazuje široka odstupanja. Pošasti treće pandemije (osim retkih, uglavnom plućne kuge) pomno su pratile cikluse plodnosti pacovskih buva. Oni rastu sa relativno vlažnim uslovima (iako su manje padavine važne da bi se rezervoari kuge prvo uspostavili) i unutar temperaturnog opsega između 10 °C i 25 °C (50 do 77 °F).
Nasuprot tome, kuge druge pandemije mogle bi da pređu zimske mesece u bubonskom obliku, kao što se videlo širom baltičkih regiona od 1709-13. Ali u mediteranskim klimama, kuga od 1348. do 15. veka bila je letnja zaraza koja je dostigla vrhunac u junu ili julu – tokom najtoplijih i najsušnijih meseci.
Ovo upadljivo odstupa od sezone kuge u ovim regionima u 20. veku. Zbog niske relativne vlažnosti i visokih temperatura, ovi meseci su tada bili najmanje verovatni periodi za izbijanje kuge među pacovima ili ljudima.
Ove razlike postavljaju ključno pitanje o tome da li je bubonski oblik kuge zavisio od sporo pokretnih glodara za svoj prenos, dok se umesto toga mogao mnogo efikasnije širiti direktno, od osobe do osobe. Naučnici su spekulisali da se to moglo dogoditi zbog ektoparazita (buva i možda vaški), ili preko respiratornog sistema ljudi i putem dodira.
Pitanja kao što su precizne uloge ljudi i pacova u prošlim pandemijama kuge zahtevaju dalji rad na rešavanju. Ali, kao što pokazuje ova i druga studija, veliki koraci napred mogu se napraviti kada naučnici i istoričari rade zajedno.
