NjUJORK – Čarls Simić, pesnik dobitnik Pulicerove nagrade koji je oduševio kritičare i čitaoce svojom jedinstvenom umetnošću lirizma i ekonomičnosti, tragičnim uvidom i razornim humorom, preminuo je u 84. godini.
Smrt Simića, pesnika laureata zemlje od 2007. do 2008. godine, potvrdio je u ponedeljak izvršni urednik Den Halpern u Alfredu A. Knopfu. Nije odmah izneo dodatne detalje.
Autora desetina knjiga, Simića su mnogi svrstavali među najveće i najoriginalnije pesnike svog vremena, onog koji nije pisao na engleskom tek duboko u dvadesetim godinama. Njegovu sumornu, ali komičnu perspektivu su delimično oblikovale godine odrastanja u ratnoj Jugoslaviji, što ga je navelo da primeti da je „Svet je star, uvek je bio star“. Njegove pesme su obično bile kratke i naglašene, sa iznenađujućim, a ponekad i uznemirujućim promenama u raspoloženju i slikama, kao da odražavaju surovost i slučajnost koje je rano naučio.
U „Dva psa” Simić piše o tome kako su ga jedan pas u „nekom južnom gradu” i drugi u šumi Nju Hempšira podsetili na „malog belog psa” koji se „zapleo” u noge nemačkih vojnika koji su marširali. „Čitanje istorije“ je skica „ogromnog, mračnog i neprobojnog“ neba za one koji su „doveli do smrti“. U „Traži se pomoć“, život je kosmička šala, a pripovedač voljni prevarant:
Tražili su nož
Dolazim
Treba im jagnje
Predstavljam se kao jagnje
Ali Simić je takođe voleo igru reči („Mozak nesanice je čiču-ču voz”), dozivanje („Ameriko, vikao sam na radiju/Čak i u 2 ujutru ti si luda kanta!“) i preplitanje sjajnih misli i svakodnevnice gluposti: „Šta je to bio Heraklitov fragment/Pokušavao si da se setiš/Dok si zgazio mesarovu mačku?” napisao je u „Heraklitovim prijateljima“. U „Transportu“ seks postaje gotovo bukvalna gozba čula:
U tiganju
Na šporetu
Našao sam svoju ljubav
I ja gola
Iseckani luk
Pao na naše glave
I rasplakao nas
To je kao parada,
Rekao sam joj, konfete
Kad neki momak
Stiže do meseca
Njegove zapažene knjige uključuju „Svet nema kraja“, dobitnik Pulicerove nagrade 1990; „Valking the Black Cat“, finalista Nacionalne nagrade za knjigu 1996.; „Beskrajni bluz“ i nedavne kolekcije poput „The Lunatic“ i „Scribbled in the Dark“. Godine 2005. dobio je nagradu za poeziju Grifin i sudije su ga pohvalile kao „mađioničara, čarobnjaka“, majstora „razoružajuće, mršave preciznosti, koju nikada ne treba zameniti sa jednostavnošću“. Tečno je govorio više jezika i prevodio je dela drugih pesnika sa francuskog, srpskog, hrvatskog, makedonskog i slovenačkog.
Njegova zbirka iz 2022. „Nema zemlje na vidiku“ predstavlja mračnu viziju savremenog života, kao što je pesma „Dođi proleće“ i njeno upozorenje: „Ne dozvoli toj ptičici na drvetu/Prevari te svojom lepom pesmom/Zli su vratio se iz pakla.”
Simić se 1964. oženio modnom kreatorkom Helene Dubin, sa kojom je dobio dvoje dece. Američki državljanin je postao 1971. i dve godine kasnije se pridružio fakultetu Univerziteta u Nju Hempširu, gde je ostao decenijama.
Rođen kao Dušan Simić u Beogradu 1938. godine, godinu dana pre početka Drugog svetskog rata, svoju mladost opisuje kao „mali, negovorni deo/U krvavoj epopeji“. Njegov otac je pobegao u Italiju 1942. godine i godinama je bio odvojen od porodice. Dom je bio toliko ugnjetavan da je Simić došao da rat vidi kao neophodan bijeg.
„Rat se završio dan pre 9. maja 1945. godine, kada je bio moj rođendan“, rekao je on za Paris Reviev 2005. „Igrao sam se na ulici. Popeo sam se u stan da popijem vodu gde su moja majka i naše komšije slušale radio. Rekli su: „Rat je gotov“, a ja sam ih očigledno zbunjeno pogledao i rekao: „Sada neće biti više zabave!“ U ratno vreme nema roditeljskog nadzora; odrasli su toliko zauzeti svojim životima da deca mogu slobodno da trče.”
Simić bi Hitlera i Staljina nazvao svojim „putničkim agentima“. Nacistička vladavina ustupila je mesto represiji koju je podržavao Sovjetski Savez i Simić je emigrirao u Francusku sa svojom majkom i bratom sredinom 1950-ih, a zatim ubrzo u SAD. Njegova porodica se nastanila u Čikagu, gde je njegovu srednju školu nekada pohađao Ernest Hemingvej, a on je postao zainteresovani za poeziju — za umetnost i za devojčice. Njegovi roditelji nisu bili u mogućnosti da plate fakultet, proveo je deceniju radeći na poslovima u rasponu od službenika na platnom spisku do molera, dok je pohađao noćne časove na Univerzitetu u Čikagu i na kraju na Univerzitetu u Njujorku, na kojem je diplomirao ruske studije 1966. .
Njegova prva knjiga, „Šta trava kaže“, izašla je 1967. Sledile su ga „Negde među nama kamen vodi beleške“ i „Razlaženje tišine“, i ubrzo je imao prosek knjige godišnje. Recenzija „Njujork tajmsa“ iz 1978. zabeležila bi njegov dar da u samo nekoliko redova prenese „kompleks percepcija i osećanja“.
„Od svega što je ikada rečeno o poeziji, aksiom da je manje je više ostavio je najveći i najtrajniji utisak na mene“, rekao je Simić Grantu 2013. „Napisao sam mnogo kratkih pesama u životu, osim ‘napisanih’ nije prava reč da se opiše kako su nastali. Pošto nije moguće sesti i napisati pesmu od osam stihova koja će biti ogromna za svoju veličinu, ove pesme su sastavljene tokom dugog vremenskog perioda od reči i slika koje lebde u mojoj glavi.”
