Najbolji slobodni ronioci na svetu mogu da zadrže dah nekoliko minuta, upuštajući se u produžene podvodne avanture bez pomoći opreme za ronjenje.
Naučnik UO Andi Lovering proučava te sportiste da bi razumeo granice ljudske fiziologije. Uvidi bi mogli da dovedu do boljih tretmana za plućne bolesti.
Ljudi sa hroničnom opstruktivnom bolešću pluća često se bore da dobiju dovoljno kiseonika. Kao odgovor, arteriole – sićušne grane arterija – koje dovode krv u pluća se sužavaju. To dovodi do visokog plućnog krvnog pritiska i naprezanja srca.
„O tome se uglavnom misli kao na korisnu adaptaciju; ako udahnete nešto što blokira disajne puteve, krvni sudovi koji idu u to područje će se suziti i poslati krv na drugo mesto gde može da pokupi kiseonik“, rekao je Lovering. „Ali problem je u tome što ako iscrpite kiseonik iz čitavog pluća, pritisak unutra se povećava, izazivajući plućnu hipertenziju.“
Slobodni ronioci, s druge strane, namerno dovode sebe u stanje bez kiseonika. Tokom dugih ronjenja, nivo kiseonika u krvi im pada na ekstremno niske nivoe. To može izazvati oštećenje organa kod nekih ljudi. Ali obučeni ronioci mogu brzo da se vrate, spremni za još jedno ronjenje.
U studijama hrvatskih ronilaca, Loveringov tim je identifikovao nekoliko karakterističnih adaptacija, opisanih u dva nedavna rada. Zajedno, te adaptacije mogu pomoći roniocima da svoje srce i pluća efikasno rade pod ekstremno niskim uslovima kiseonika.
U jednoj studiji, istraživači su stavili i obučene ronioce i zdrave neronioce u okruženje sa niskim sadržajem kiseonika na 20 do 30 minuta.
„Normalni odgovor na nizak nivo kiseonika je da se arteriole u plućima suže“, što povećava plućni krvni pritisak, rekao je Tajler Keli, diplomirani student u Loveringovoj laboratoriji koji je vodio rad. „Ali otkrili smo da su ovi sportisti ronioci imali minimalan odgovor, ako ga ima.
Arterole u njihovim plućima nisu se toliko suzile kao odgovor na nizak nivo kiseonika, smanjujući opterećenje srca koje smanjeni kiseonik obično uzrokuje.
„To je zaista jedinstvena adaptacija“, rekao je Lovering.
Ronioci su takođe češće nego neronioci imali otvoren foramen ovale, rupu koja stvara prolaz između leve i desne strane gornjih komora srca. Ova rupa je prisutna kod svih beba u materici, omogućavajući krvi da zaobiđe pluća u razvoju. Obično se zatvara ubrzo nakon rođenja kada pluća krenu u akciju. Ali kod malog broja ljudi ostaje delimično otvoren.
Kod ronilaca, ova rupa bi mogla da deluje kao ventil za oslobađanje, pomažući da se smanji pritisak na desnoj strani srca u uslovima niskog nivoa kiseonika, sugeriše Lovering.
Lovingov tim još nije siguran da li su to adaptacije koje nastaju usled opsežne obuke ili je veća verovatnoća da će ljudi koji imaju razlike od rođenja jednostavno uspeti kao ronioci.
Ronioci često grade svoju izdržljivost kroz obuku na suvom, u suštini vežbajući zadržavanje daha sve duže dok su van vode. U nastavku rada, Lovering želi da testira da li slanje običnih ljudi kroz program obuke ronjenja sa zadržavanjem daha može izazvati iste fiziološke promene kod običnih ljudi kao što se vidi kod ronilaca.
Ako je tako, strukturirane vežbe zadržavanja daha mogu biti tretman za osobe sa hroničnom bolešću pluća, smanjujući odgovor njihovog tela na nizak nivo kiseonika i minimizirajući opterećenje srca i pluća.
