Za one koji su živeli lovačko-sakupljačkim stilom života Neandertalaca i Denisovanca, nos osetljiv za energetski bogat med je bio prednost.
Iako ne možemo zaista znati šta su ove dve izumrle ljudske vrste percipirale ili preferirale da jedu, nova studija naučnika sa Univerziteta Djuk otkrila je nešto više o tome šta su mogli da pomirišu.
Koristeći tehniku koju su razvili i koja omogućava istraživačima da testiraju osetljivost mirisa na mirisne receptore uzgajane u laboratorijskoj posudi, istraživači Claire de March sa CNRS Paris Saclai univerziteta i Hiroaki Macunami sa Univerziteta Duke bili su u mogućnosti da uporede mirisne sposobnosti tri vrste ljudi. Njihov rad se pojavio 28. decembra u časopisu otvorenog pristupa iScience.
Na osnovu objavljenih baza podataka genoma, uključujući drevne kolekcije DNK koje je prikupio dobitnik Nobelove nagrade za 2022. Svante Paabo, istraživači su bili u mogućnosti da karakterišu receptore svake od tri ljudske vrste gledajući relevantne gene.
„Veoma je teško predvideti ponašanje samo na osnovu genomske sekvence“, rekao je de Marč, koji je ovaj posao obavljao kao postdoktorski naučni saradnik u Dukeu. „Imali smo genome receptora mirisa od neandertalaca i denisovanskih pojedinaca i mogli smo da ih uporedimo sa današnjim ljudima i utvrdimo da li su rezultirali drugačijim proteinom.“
Zatim su testirali odgovore 30 laboratorijski uzgojenih olfaktornih receptora iz svakog hominina na bateriju mirisa kako bi izmerili koliko je svaka vrsta receptora osetljiva na određeni miris.
Laboratorijski testovi su pokazali da savremeni i drevni ljudski receptori u suštini detektuju iste mirise, ali se njihova osetljivost razlikuje.
Pokazalo se da su Denisovci, koji su živeli pre 30.000 do 50.000 godina, manje osetljivi na mirise koje današnji ljudi doživljavaju kao cvetne, ali četiri puta bolje osećaju sumpor i tri puta bolje na balzamične. I bili su veoma naklonjeni medu.
„Ne znamo šta su Denisovci jeli, ali postoje neki razlozi zašto ovaj receptor mora da bude osetljiv“, rekao je Macunami, profesor molekularne genetike i mikrobiologije na Medicinskom fakultetu Duke. Savremeni lovci-sakupljači kao što je Hadza iz Tanzanije poznati su po svojoj ljubavi prema medu, osnovnom visokokaloričnom gorivu.
Neandertalci, koji su još uvek bili oko 40.000 godina i koji su očigledno zamenili nekoliko gena sa modernim ljudima, bili su tri puta manje osetljivi na zelene, cvetne i začinske mirise, koristeći prilično iste receptore koje imamo danas. „Oni mogu pokazati različitu osetljivost, ali selektivnost ostaje ista“, rekao je Macunami.
„Neandertalski mirisni receptori su uglavnom isti kao i kod savremenih ljudi, a nekoliko koji su bili drugačiji nisu više reagovali“, dodao je de Marč.
Receptori mirisa su povezani sa ekološkim i prehrambenim potrebama kod mnogih vrsta i verovatno se razvijaju kako vrsta menja opseg i ishranu.
„Svaka vrsta mora da razvije olfaktorne receptore kako bi maksimizirala svoju sposobnost za pronalaženje hrane“, rekao je Macunami. „Kod ljudi je to komplikovanije jer jedemo mnogo stvari. Nismo baš specijalizovani.“
Laboratorija je takođe koristila svoj ćelijski tester mirisa za uočavanje genetskih varijacija među modernim ljudima. „Neki ljudi mogu da namirišu određene hemikalije, ali drugi ne mogu“, rekao je Macunami. „To se može objasniti funkcionalnim promenama.
