Daleko sećanje na strah je sećanje na traumatske događaje koji su se desili u dalekoj prošlosti—pre nekoliko meseci do decenija. Studija Kalifornijskog univerziteta u Riversajdu, objavljena u časopisu Nature Neuroscience, sada je objasnila fundamentalne mehanizme pomoću kojih mozak konsoliduje udaljena sećanja na strah.
Studija pokazuje da se udaljena sjećanja na strah formirana u dalekoj prošlosti trajno čuvaju u vezama između neurona pamćenja u prefrontalnom korteksu, ili PFC.
„To su kola prefrontalne memorije koja se progresivno jačaju nakon traumatskih događaja i ovo jačanje igra ključnu ulogu u tome kako sećanja na strah sazrevaju do stabilizovanih oblika u moždanoj kori za trajno skladištenje“, rekao je Jun-Hjeong Čo, vanredni profesor molekularnog, ćelijske i sistemske biologije, koji je vodio studiju. „Koristeći sličan mehanizam, druge udaljene uspomene bez straha takođe mogu biti trajno uskladištene u PFC-u.“
Mozak koristi različite mehanizme za čuvanje nedavnih naspram udaljenih sećanja na strah. Prethodne studije su sugerisale da iako početno formiranje pamćenja straha uključuje hipokampus, ono progresivno sazreva sa vremenom i postaje manje zavisno od hipokampusa. Mnoga istraživanja sada objašnjavaju kako se nedavna memorija straha čuva, ali kako mozak konsoliduje udaljena sećanja na strah nije dobro shvaćena.
Istraživači su se fokusirali na PFC, deo cerebralnog korteksa koji je u prethodnim studijama bio uključen u konsolidaciju udaljene memorije.
„Pronašli smo malu grupu nervnih ćelija ili neurona unutar PFC-a, nazvanih memorijskim neuronima, koji su bili aktivni tokom početnog traumatskog događaja i ponovo su aktivirani tokom opoziva udaljenog sećanja na strah“, rekao je Čo. „Kada smo selektivno inhibirali ove memorijske neurone u PFC-u, to je sprečilo miševe da se prisete udaljenog, ali ne i nedavnog pamćenja straha, što ukazuje na kritičnu ulogu PFC memorijskih neurona u opozivu udaljenih sećanja straha.“
U eksperimentima, miševi su primili averzivni stimulans u okruženju koje se zove kontekst. Naučili su da povezuju averzivni stimulus sa kontekstom. Kada su bili izloženi istom kontekstu mesec dana kasnije, miševi su se ukočili kao odgovor, što je ukazivalo da mogu da se prisete udaljenih uspomena na strah. Istraživači su pokazali da su veze (sinapse) između neurona pamćenja u PFC-u, nazvane prefrontalni memorijski krugovi, postepeno jačali s vremenom nakon učenja straha, a takvo jačanje je pomoglo PFC-u da trajno čuva udaljena sjećanja na strah.
Zatim, da bi ugasili udaljenu memoriju straha kod miševa, istraživači su više puta izlagali miševe istom kontekstu predviđanja straha, ali bez averzivnog stimulusa. Rezultat je bio smanjeni odgovor straha na kontekst.
„Interesantno je da je izumiranje udaljene memorije straha oslabila kola prefrontalne memorije koja su prethodno bila ojačana za skladištenje udaljene memorije straha“, rekao je Čo. „Štaviše, druge manipulacije koje su blokirale jačanje PFC memorijskih kola takođe su sprečile opoziv udaljene memorije straha.
Čo je objasnio da disregulacija konsolidacije pamćenja straha može dovesti do hroničnog neprilagođenog straha kod PTSP-a, koji pogađa oko 6% populacije u nekom trenutku njihovog života.
„S obzirom da pacijenti sa PTSP-om pate od sećanja na strah formirana u dalekoj prošlosti, naša studija pruža važan uvid u razvoj terapijskih strategija za suzbijanje hroničnog straha kod pacijenata sa PTSP-om“, rekao je on.
Zatim, Čoov tim planira da selektivno oslabi kola prefrontalne memorije i ispita da li ova manipulacija potiskuje prizivanje udaljenih sećanja na strah.
„Očekujemo da će rezultati doprineti razvoju efikasnije intervencije kod PTSP-a i drugih poremećaja povezanih sa strahom“, rekao je Čo.
Čou su se u studiji pridružili Ji-Hie Lee, Voong Bin Kim i Eui Ho Park. Naslov rada je „Neokortikalni sinaptički engrami za udaljena kontekstualna sećanja“.
