Obični dobri delfin jedan je od najproučenijih morskih sisara na svetu. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija, genetska istraživanja su otkrila da naučnici ipak ne gledaju na jednu vrstu, već da su različite loze još uvek u procesu evolucije.
Istraživači sa Univerziteta u Majamiju podelili su ono što se istorijski smatralo za jednu vrstu delfina (Tursiops truncatus) u Tihom okeanu na nekoliko različitih podtipova.
U priobalnim vodama istočnog tropskog Pacifika (ETP), između Donje Kalifornije i Galapagosa, dobri delfini pokazuju znatno manje lobanje i tela od onih na obali južne Kalifornije ili Japana.
Naučnici tvrde da su ovi nalazi dovoljno jak dokaz da ETP delfine treba smatrati zasebnom podvrstom.
„Različiti uslovi životne sredine u ETP-u možda pokreću evolucionu diferencijaciju ovih dobrih delfina“, pišu autori.
„S obzirom na ove rezultate, ovde preporučujemo prepoznavanje dobrih delfina ETP na moru kao posebne podvrste, Tursiops truncatus nuuanu.“
Dobri delfini se nalaze u okeanskim vodama širom sveta, a ipak način na koji su se ovi sisari prilagodili određenim obalnim staništima doveo je do neverovatne količine fiziološke i genetske raznolikosti tokom vremena.
Linija običnih dobrih delfina koji žive dalje od obale, na primer, izgleda da je evoluirala kasnije od njihovih rođaka bliže obali.
Uprkos činjenici da naučnici sumnjaju da postoji mnogo zanemarenih podvrsta, do danas ih je identifikovano vrlo malo.
U stvari, crnomorski dobri delfin (T. ponticus) i Lahilleov dobri delfin (T. gephireus), pronađeni kod brazilske obale, jedina su dva koja su zvanično odvojena.
U istočnom Pacifiku, dobri delfini zauzimaju posebno raznolik vodeni pejzaž, a ova različita staništa su možda dovela do toga da populacije delfina evoluiraju u različitim pravcima, granajući se jedan od drugog fizički i genetski.
Studija iz 2020. o genetici dobrih delfina u estuarijima Ekvadora, na primer, snažno sugeriše da postoje i druge zanemarene loze delfina koje treba posebno klasifikovati.
Kada su istraživači sa Univerziteta u Majamiju analizirali 135 lobanja dobrih delfina, sakupljenih iz celog Pacifika, primetili su i granu u porodičnom stablu delfina u blizini Ekvadora. Ali ovaj je bio dalje od obale.
Danas je opšte prihvaćeno da dobri delfini u severnom umerenom Pacifiku i dobri delfini na južnim obalama Kalifornije predstavljaju jedinstveni ekotip, koji je posebna grupa oblikovana njegovim lokalnim ekosistemom. Međutim, tvrdnje da ove promene predstavljaju različite podvrste ostaju kontroverzne.
Delfini koji plivaju južnije, u ETP-u, relativno su zanemareni. Pošto ova populacija posećuje dublje vode, dalje od obale Južne Amerike, nisu ni približno toliko proučavane, a njihov stepen diferencijacije je uglavnom nepoznat.
Na osnovu trenutne analize lobanje, istraživači tvrde da su ETP delfini, u stvari, jedinstveni.
One su neke od najmanjih dobrih nosa ikada identifikovanih, uporedo sa drugom mogućom vrstom zvanom Tamanendov dobri delfin (T. erebennus), pronađenom u zapadnom severnom Atlantiku.
Mala lobanja i veličina tela verovatno su nastali na osnovu toga šta sisari više vole da jedu i koliko je toplo njihovo stanište.
ETP dobri delfini se, na primer, uglavnom hrane lignjama i sitnom ribom, a iako žive na moru i love u dubljim vodama, okean u kome plivaju i dalje je topliji nego duž kalifornijske obale, gde teku hladne struje.
Mala veličina tela lepo odgovara ovom okruženju, jer omogućava efikasnije odvajanje toplote.
Zanimljivo je da su istraživači u Majamiju takođe primetili neke suptilne morfološke razlike kod dobrih delfina koji žive na obali Kalifornije. Oni koji su plivali bliže obali u Kalifornijskom zalivu imali su malo drugačiji izgled od onih koji žive dalje od obale.
Kontrast nije bio tako oštar kao kod ETP delfina, ali autori kažu da su ove dve populacije u Kaliforniji možda u ranoj fazi razdvajanja.
Potrebne su dalje genetske studije da bi se potvrdili ovi rezultati, ali po svoj prilici, obični dobri delfini imaju manje zajedničkog nego što su naučnici nekada mislili.
„Viđenja dobrih delfina se takođe nastavljaju južno od ETP-a, u istočni Južni Pacifik (ESP), gde su prepoznati dalji priobalni i priobalni ekotipovi“, pišu autori.
Možda ćemo pronaći još podvrsta južnije.
