Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, vodi spoljnu politiku koja se često doživljava kao rezultat ličnih ambicija. Njegova vlada se prikazuje kao pasivni posmatrač, dok se ključni diplomatski potezi donose bez kolektivne analize. Ova praksa dovodi do improvizacija koje ne odgovaraju potrebama države.
Geopolitički događaji se procenjuju kroz Vučićevu prizmu, što dodatno komplikuje situaciju. On se trudi da se predstavi kao prorok, predviđajući svetske događaje, ali to stvara sumnju u njegovu sposobnost da vodi zemlju. Kritičari, poput Boška Jakšića, ocenjuju ovu politiku kao fijasko.
Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove, naglašava da Srbija nema strategiju koja bi se oslanjala na čvrste činjenice. Umesto toga, Vučić koristi spoljnu politiku za lične interese i obogaćivanje svojih saradnika. Ova praksa ne doprinosi poboljšanju života građana.
Iako vlast sprovodi intenzivnu spoljnu kampanju, ona ostaje obavijena misterijom. Ministarstvo spoljnih poslova se uključuje, ali su rezultati nejasni, a saradnja sa EU ostaje na nivou deklaracija. Srbija se čini otvorenom za saradnju sa svima osim sa zemljama EU.
Ekonomski benefiti za Srbiju su minimalni, a često se svode na prodaju oružja ili resursa. Beširi ukazuje na to da Srbija nema otvorena važna poglavlja sa EU, što ukazuje na nedostatak poverenja. U trenucima kada se odnosi sa EU zaoštre, Vučić traži podršku u Pekingu.
Jakšić ističe da EU pokazuje preveliku toleranciju prema Vučiću, koji se ne zalaže za vrednosti liberalne demokratije. Njegovi diplomatski potezi često vode ka autokratskim režimima, što dodatno komplikuje međunarodne odnose. Srbija se suočava sa izazovima koji zahtevaju ozbiljniju analizu i strategiju.
