Anksiozni poremećaji postaju sve češći, a procene sugerišu da će skoro jedna od tri osobe u SAD doživeti visok nivo anksioznosti u nekom trenutku svog života. Anksioznost je u suštini osećaj nelagodnosti, brige ili psihološke nelagodnosti, obično povezan sa katastrofalnim mislima o stvarnom ili zamišljenom događaju u budućem životu.
Kada su uznemireni, ljudi doživljavaju iste senzacije i fiziološke reakcije koje bi osećali kada bi se plašili stvarne i neposredne pretnje, kao što je lav koji ih juri, prirodna katastrofa koja je u toku i tako dalje. Da bi bolje pružili podršku pacijentima sa anksioznim poremećajima, neuronaučnici i istraživači psihologije pokušavaju da razumeju neuronske osnove straha i anksioznosti dugi niz godina.
Na kraju krajeva, i strah i anksioznost imaju tendenciju da promovišu odbrambeno ponašanje kao odgovor na stvarne ili imaginarne pretnje, respektivno. Najšire dokumentovane među njima su takozvano zamrzavanje (tj. mirovanje), bekstvo (tj. izbegavanje situacije od straha ili bekstvo), borba (tj. svađanje ili postajanje agresivnim) i izbegavanje (tj. prezadovoljstvo ili pokoravanje drugom da bi se izbegla eskalacija sukoba).
Tim istraživača u Univerzitetskoj bolnici Vuerzburg u Nemačkoj, nedavno je sproveo studiju koja je istovremeno istraživala i srčane i bihejvioralne reakcije povezane sa anksioznošću i odbrambenim stanjima zasnovanim na strahu kod miševa. Njihov rad, objavljen u Nature Neuroscience, uvodi novi okvir koji bi se mogao koristiti za karakterizaciju složenih kardio-bihejvioralnih odbrambenih stanja koje doživljavaju životinje i ljudi kada se osećaju uplašeno ili uznemireno.
„Odbrambena reakcija uključuje višestruka interakcija ponašanja, autonomna i endokrina prilagođavanja, ali je njihova integrativna priroda slabo shvaćena“, napisali su u svom radu Jeremi Signoret-Genest, Nina Schukraft i njihove kolege. „Naročito, iako je pretnja povezana sa različitim srčanim promenama, ne postoji jasan konsenzus u vezi sa relevantnošću ovih promena za integrisanu odbrambenu reakciju.
Ključni cilj nedavnog rada Signoret-Genest, Schkrafta i njihovih kolega bio je da se bolje razume anksioznost i strah sa srčanog, fiziološkog i bihevioralnog stanovišta. Da bi to uradili, analizirali su veliki skup podataka prikupljen tokom eksperimenata sa miševima, koji su uključivali merenje ponašanja, otkucaja srca i toplotu.
Tokom eksperimenata u kojima su prikupljeni ovi podaci, miševima koji se slobodno kreću su implantirane elektrokardiogramske (EKG) elektrode, a zatim su izloženi određenom obrascu stimulusa, odnosno zvuku (tj. čistom tonu) i blagom električnom udaru primenjenom na njihova stopala. . Miševi su ubrzo naučili da povezuju zvuk sa sledećim bolnim stimulusom, tako da su ispoljili anksiozno ponašanje kada su ga čuli.
Tokom ovog eksperimenta, zabeleženi su srčani i fiziološki odgovori miševa, kako bi se bolje razumeo njihov odnos sa odbrambenim ponašanjem koje su izvodili. Analizom prikupljenih merenja, istraživači su uspeli da identifikuju mikrostanje kardio ponašanja koje se javilo nakon što su miševi čuli zvuk, koje je karakterisalo nedostatak pokreta tela (tj. smrzavanje ili nepokretnost), smanjenje otkucaja srca, takođe poznato kao bradikardija.
Zanimljivo, kako su miševi postajali sve više i više uslovljeni da se plaše zvuka, ili drugim rečima što su više puta doživeli električni udar nakon zvuka, ovo kardio-bihejvioralno stanje se progresivno povećavalo. Zatim su identifikovali i druga mikrostanja u kojima je ponašanje miševa bilo dosledno povezano sa bržim otkucajima srca (tj. tahikardijom).
„Identifikujemo brza mikrostanja koja su povezana sa specifičnim ponašanjem i dinamikom otkucaja srca, na koja utiču dugotrajna makrostanja i odražavaju nivoe pretnji zavisne od konteksta“, objasnili su Signoret-Genest i Schukraft u svom radu. „Pored toga, mi pokazujemo da je jedan od najčešće korišćenih odbrambenih bihejvioralnih odgovora — smrzavanje mereno nepokretnošću — deo integrisanog kardio-bihejvioralnog mikrostanja posredovanog Chk10 + neuronima u periakveduktalnoj sivini.
Nedavna studija ovog tima istraživača nudi novi zanimljiv uvid o srčanim, fiziološkim i bihevioralnim osnovama odbrambenih stanja. Sve u svemu, potvrđuje prethodnu hipotezu i zapažanja koja sugerišu da su odbrambena stanja obeležena nizom istovremenih i međuzavisnih procesa.
U budućnosti, okvir koji su razvili i kardio-bihejvioralna mikrostanja koja su identifikovali mogli bi se dalje istraživati, potencijalno otvarajući put ka boljem razumevanju poremećaja anksioznosti i telesnih procesa koji ih karakterišu. Ovo bi zauzvrat moglo da informiše kliničku praksu, na primer da pomogne psihoterapeutima da bolje usmere svoje pacijente da postanu svesni srčanih i fizioloških odgovora koji se javljaju kada doživljavaju anksioznost.
„Naš okvir za sistematsku integraciju srčanih i bihevioralnih očitavanja predstavlja osnovu za bolje razumevanje složenih neuronskih odbrambenih stanja i njihovih povezanih sistemskih funkcija“, napisali su istraživači u svom radu.
