Društvo i društvena interakcija igraju ključnu ulogu u životu ljudi. Dobrobit osobe u velikoj meri zavisi od njene sposobnosti da bude deo složenih sociokulturnih institucija. Čak i tokom detinjstva, ljudi se oslanjaju na svoje društvene interakcije sa drugim ljudima za društveno i kulturno učenje, naknadno prilagođavanje različitim društvenim okruženjima i na kraju, preživljavanje.
Nekoliko studija je pokazalo da bebe ne reaguju automatski ili refleksno na spoljašnje signale, već umesto toga adaptivno moduliraju svoje društveno ponašanje kako bi odgovaralo njihovom društvenom kontekstu. Praćenje pogleda je jedno takvo ponašanje koje bebe moduliraju na osnovu svog okruženja. Međutim, nekoliko studija je pokazalo da se beba može pratiti pogledom nezavisno od njihovog društvenog konteksta.
Shodno tome, empirijski dokazi koji objašnjavaju kontekstualnu modulaciju društvenog ponašanja odojčadi su nedosledni. Stoga, postoji potreba za teorijskim okvirom koji može efikasno opisati mehanizam koji leži u osnovi takvih modulacija ponašanja. U tom cilju, nova studija dr Micuhiko Išikave – istraživačkog saradnika JSPS u Centru za nauku o bebama Univerziteta Došiša – koristi kontekstualnu modulaciju ponašanja praćenja pogledom kao model sistema za procenu kako bebe kontekstualno moduliraju svoje komunikativno ponašanje. Studija je stavljena na raspolaganje onlajn 5. januara i objavljena u Trendovima u kognitivnim naukama u martu 2023.
„Predložili smo da, od detinjstva, ljudi integrišu perceptivne informacije, sećanja i trenutno fiziološko stanje kako bi odredili optimalno ponašanje u bilo kom društvenom kontekstu kroz proces donošenja odluka vođen vrednostima“, objašnjava dr Išikava. To znači da bebe biraju između različitih radnji u svakom društvenom kontekstu procenjujući koja će akcija rezultirati najisplativijim ishodom, kao što je sticanje novih informacija ili društveni podsticaj.
Dr Išikava, zajedno sa profesorom Atsušijem Sendžom iz Istraživačkog centra za mentalni razvoj dece, Medicinskog fakulteta Univerziteta Hamamatsu, takođe su predložili da spoljašnji signali ne određuju direktno društveno ponašanje odojčadi. Da bi podržali ove hipoteze, oba istraživača su na osnovu svojih postojećih empirijskih istraživanja dizajnirali „model kalkulatora vrednosti akcije“, koji opisuje kognitivne procese uključene u to kako se bebe odlučuju da se ponašaju tokom različitih društvenih interakcija.
Ovaj model sugeriše da bebe prvo kodiraju društvene znakove u svakom kontekstu. Oni mogu uključivati bilo koju vrstu društvenih stimulansa, uključujući lica, gestove i govor. Zatim odojčad obrađuje ove društvene stimuluse kako bi formirala reprezentaciju trenutne društvene situacije. Nakon toga, njihov mozak izračunava i upoređuje vrednosti različitih alternativnih akcija unutar određene društvene situacije. Kada se ove vrednosti akcije uporede, bebe konačno biraju da izvedu optimalnu akciju koja ima najveću vrednost akcije, odnosno onu koja će rezultirati najpogodnijim odgovorom/ishodom u toj društvenoj situaciji.
Na ceo proces izračunavanja i poređenja vrednosti akcije može uticati i pamćenje prošlih iskustava i unutrašnjih stanja, kao što su fizički ili psihički signali tela. Štaviše, ove vrednosti akcije mogu da se ažuriraju na osnovu povratnih informacija dobijenih nakon izvršenja te radnje. Pošto su društvene situacije često dinamične i mogu uključivati interakcije, ovaj proces postaje iterativan. Dakle, kada se radnja izvrši, društveni kontekst se ažurira i obrađuje od početka kako bi se izvršila druga radnja.
Ali kako bebe nauče kako da dodeljuju vrednosti svojim postupcima na osnovu njihove društvene situacije? Prema istraživačima, novorođenčad je od rođenja predisponirana da se bavi društvenim stimulansima. Zatim, sa iskustvom, uče verovatne kombinacije akcija i njihovih ishoda kako bi odredili koje akcije optimalno funkcionišu u kom društvenom kontekstu. Pored toga, individualne razlike u društvenim iskustvima, kao što je porodično okruženje, mogu dalje da oblikuju način na koji bebe pridaju vrednosti akcije. Na primer, gluva beba koju su odgajali gluvi roditelji pokazuju više ponašanja koja prate pogled nego čujuća beba koju su odgajali roditelji koji čuju.
U suštini, ovaj model zasnovan na vrednostima naglašava značaj unutrašnjeg izračunavanja vrednosti i procesa donošenja odluka kod novorođenčadi i podržava studije koje sugerišu da bebe kontekstualno moduliraju svoje društveno ponašanje umesto da prate spoljašnje signale.
Zamišljajući kako se ovo istraživanje može dalje proširiti, dr Išikava kaže: „Naš kognitivni model bi mogao da inspiriše empirijsko istraživanje društvenog ponašanja novorođenčadi, uključujući društvene akcije osim praćenja pogledom, iz perspektive donošenja odluka zasnovanih na vrednosti. takođe biti povezan sa mehanizmima koji oblikuju individualne i kulturne razlike u društvenom ponašanju, i možda poboljšati naše razumevanje fundamentalnog pitanja o tome kako ljudi komuniciraju u društvu u svom svakodnevnom životu.“
