Alan Nikols je imao istoriju depresije i drugih zdravstvenih problema, ali nijedan nije bio opasan po život. Kada je 61-godišnji Kanađanin hospitalizovan u junu 2019. zbog straha da bi mogao da bude samoubistven, zamolio je svog brata da ga „uhvati“ što je pre moguće.
U roku od mesec dana, Nikols je podneo zahtev za eutanaziju i on je ubijen, uprkos zabrinutosti koju su izrazili njegova porodica i medicinska sestra.
Njegov zahtev za eutanaziju naveo je samo jedno zdravstveno stanje kao razlog za njegov zahtev da umre: gubitak sluha.
Nikolsova porodica prijavila je slučaj policiji i zdravstvenim vlastima, tvrdeći da on nema kapacitet da razume proces i da ne pati nepodnošljivo – među zahtevima za eutanaziju. Kažu da nije uzimao potrebne lekove, da nije koristio kohlearni implant koji mu je pomogao da čuje i da mu je bolničko osoblje nepropisno pomoglo da zatraži eutanaziju.
„Alan je u suštini ubijen“, rekao je njegov brat Geri Nikols.
Stručnjaci za osobe sa invaliditetom kažu da ova priča nije jedinstvena u Kanadi, koja verovatno ima najpopustljivija pravila o eutanaziji na svetu – dozvoljavajući osobama sa ozbiljnim invaliditetom da izaberu da budu ubijene u odsustvu bilo kakvog drugog medicinskog problema.
Mnogi Kanađani podržavaju eutanaziju, a zagovaračka grupa Diing Vith Digniti kaže da je postupak „vođen saosećanjem, prekidom patnje i diskriminacije i željom za ličnom autonomijom“. Međutim, zagovornici ljudskih prava kažu da propisima zemlje nedostaju neophodne zaštitne mere, obezvređujeju živote osoba sa invaliditetom i podstiču lekare i zdravstvene radnike da predlažu proceduru onima koji je inače ne bi razmotrili.
Podjednako zabrinjavajući, kažu zagovornici, su slučajevi u kojima su ljudi tražili da budu ubijeni jer nisu dobili adekvatnu podršku vlade za život.
Kanada će sledeće godine proširiti pristup eutanaziji, ali ovi zagovornici kažu da sistem sada zahteva dalje ispitivanje.
Eutanazija „ne može predstavljati neizvršenje zbog neispunjavanja obaveza Kanade u vezi sa ljudskim pravima“, rekla je Mari-Klod Landri, šefica njene Komisije za ljudska prava.
Landri je rekla da deli „ozbiljnu zabrinutost“ koju su prošle godine izrazila tri eksperta UN za ljudska prava, koji su napisali da izgleda da kanadski zakon o eutanaziji krši Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima te agencije. Rekli su da je zakon imao „diskriminatorski uticaj“ na osobe sa invaliditetom i da nije u skladu sa obavezama Kanade da poštuje međunarodne standarde ljudskih prava.
Tim Stejnton, direktor Kanadskog instituta za inkluziju i državljanstvo na Univerzitetu Britanske Kolumbije, opisao je kanadski zakon kao „verovatno najveću egzistencijalnu pretnju osobama sa invaliditetom od nacističkog programa u Nemačkoj 1930-ih“.
Tokom svog nedavnog putovanja u Kanadu, papa Franja je osudio ono što je nazvao kulturom otpada koja starije osobe i osobe sa invaliditetom smatra jednokratnim. „Moramo naučiti kako da slušamo bol“ siromašnih i najmarginalizovanijih, rekao je Franjo, žaleći se na „pacijente kojima se, umesto ljubavi, daje smrt“.
Kanada se ponosi time što je liberalna i prihvata, rekao je Dejvid Džons, direktor Anskomb bioetičkog centra u Britaniji, „ali ono što se dešava sa eutanazijom sugeriše da možda postoji mračnija strana.
Eutanazija, gde lekari koriste drogu za ubijanje pacijenata, legalna je u sedam zemalja — Belgiji, Kanadi, Kolumbiji, Luksemburgu, Holandiji, Novom Zelandu i Španiji — plus nekoliko država u Australiji.
Druge jurisdikcije, uključujući nekoliko američkih država, dozvoljavaju samoubistvo uz pomoć – u kojem pacijenti sami uzimaju smrtonosnu drogu, obično u napitku koje prepiše lekar.
U Kanadi se ove dve opcije nazivaju medicinskom pomoći u umiranju, iako je više od 99,9% takvih smrtnih slučajeva eutanazija. Prošle godine je bilo više od 10.000 smrtnih slučajeva od eutanazije, što je povećanje za oko trećinu u odnosu na prethodnu godinu.
Kanadski put ka omogućavanju eutanazije počeo je 2015. godine, kada je njen najviši sud proglasio da je zabrana samoubistva uz pomoć ljudi lišena njihovog dostojanstva i autonomije. Nacionalnim liderima je dala godinu dana za izradu zakona.
Rezultirajući zakon iz 2016. legalizovao je i eutanaziju i potpomognuto samoubistvo za osobe starije od 18 godina pod uslovom da ispunjavaju određene uslove: da moraju da imaju ozbiljno stanje, bolest ili invaliditet koji je bio u uznapredovalom, nepovratnom stanju opadanja i da izdrže „nepodnošljivo fizičko ili mentalno patnja koja se ne može ublažiti pod uslovima koje pacijenti smatraju prihvatljivim.” Njihova smrt je takođe morala da bude „razumno predvidljiva“, a zahtev za eutanaziju morala su da odobre najmanje dva lekara.
Zakon je kasnije izmenjen kako bi se omogućilo ljudima koji nisu smrtno bolesni da izaberu smrt, što je značajno proširilo broj ljudi koji ispunjavaju uslove. Kritičari kažu da je promena uklonila ključnu zaštitnu meru koja ima za cilj zaštitu ljudi kojima su preostale potencijalno godine ili decenije života.
Danas svaka odrasla osoba sa teškom bolešću, bolešću ili invaliditetom može potražiti pomoć u umiranju.
Kanadski ministar zdravlja Žan-Iv Duklo rekao je da državni zakon o eutanaziji „priznaje prava svih osoba… kao i inherentnu i jednaku vrednost svakog života“.
Zemlje koje dozvoljavaju eutanaziju i potpomognuto samoubistvo razlikuju se po načinu na koji sprovode i regulišu praksu, ali Kanada ima nekoliko politika koje je izdvajaju od drugih. Na primer:
— Za razliku od Belgije i Holandije, gde je eutanazija legalna dve decenije, Kanada nema mesečne komisije za pregled potencijalno zabrinjavajućih slučajeva, iako objavljuje godišnje izveštaje o trendovima eutanazije.
— Kanada je jedina zemlja koja omogućava medicinskim sestrama, a ne samo lekarima, da okončaju živote pacijenata. Medicinske vlasti u dve najveće provincije, Ontariju i Kvebeku, izričito upućuju lekarima da ne navode na umrlicama ako su ljudi umrli od eutanazije.
— Belgijskim lekarima se savetuje da izbegavaju pominjanje eutanazije pacijentima jer bi to moglo biti pogrešno protumačeno kao medicinski savet. Australijska država Viktorija zabranjuje lekarima da podižu eutanaziju kod pacijenata. U Kanadi nema takvih ograničenja. Udruženje kanadskih zdravstvenih radnika koji pružaju eutanaziju poručuje lekarima i medicinskim sestrama da obaveste pacijente da li bi mogli da se kvalifikuju da budu ubijeni, kao jedna od njihovih mogućih „opcija kliničke nege“.
— Kanadski pacijenti ne moraju da iscrpe sve alternative lečenja pre nego što traže eutanaziju, kao što je slučaj u Belgiji i Holandiji.
Ipak, Duclos je rekao da postoje adekvatne zaštitne mjere, uključujući „stroge kriterijume podobnosti“ kako bi se osiguralo da se osobe sa invaliditetom ne ohrabruju ili primoravaju da okončaju svoje živote. Vladine brojke pokazuju da je više od 65 odsto ljudi eutanazirano zbog raka, a zatim slede problemi sa srcem, respiratorni problemi i neurološka stanja.
Terezija Degener, profesor prava i studija invalidnosti na Protestantskom univerzitetu za primenjene nauke u severozapadnoj Nemačkoj, rekla je da je dozvoljavanje eutanazije zasnovane isključivo na invalidnosti jasno kršenje ljudskih prava.
„Implikacija (kanadskog) zakona je da je život sa invaliditetom automatski manje vredan življenja i da je u nekim slučajevima poželjnija smrt“, rekao je Degener.
Alan Nikols je izgubio sluh posle operacije mozga sa 12 godina i pretrpeo je moždani udar poslednjih godina, ali je uglavnom živeo sam. „Trebala mu je pomoć od nas, ali nije bio toliko invalid da bi se kvalifikovao za eutanaziju“, rekao je Geri Nikols.
U jednoj od procena koju je podnela medicinska sestra pre nego što je Nikols ubijen, ona je primetila njegovu istoriju napadaja, slabosti i „neuspeha da napreduje“. Takođe je napisala da je Nikols imao gubitak sluha i vida.
Porodica Nikols je bila užasnuta što je izgleda da je njegova smrt odobrena delimično na osnovu Alanovog gubitka sluha i imala je druge zabrinutosti oko toga kako je Alan eutanaziran. Oni su podneli žalbe agenciji Britanske Kolumbije koja reguliše rad lekara i Kraljevskoj kanadskoj konjičkoj policiji, tražeći krivične prijave. Pisali su i kanadskom ministru pravde.
„Neko treba da preuzme odgovornost da se to nikada ne dogodi nekoj drugoj porodici“, rekla je Triš Nikols, Gerijeva supruga. „Užasavam se da će moj muž ili drugi rođak biti smešten u bolnicu i nekako dobiti ove (eutanazijske) forme u rukama.”
Bolnica kaže da je Alan Nikols dao validan zahtev za eutanaziju i da, u skladu sa privatnošću pacijenata, nije bila u obavezi da obavesti rođake niti ih uključi u razgovore o lečenju.
Pokrajinska regulatorna agencija, Koledž doktora i hirurga Britanske Kolumbije, rekla je porodici da ne može da nastavi bez policijske istrage. U martu, Kraljevska kanadska konjička policija Cpl. Patrick Maisonneuve je poslao e-poštu rođacima i rekao da je pregledao dokumentaciju i zaključio da je Alan Nichols „ispunio kriterijume“ za eutanaziju.
Predstavnica porodice u parlamentu, Lori Trones, zatražila je od ministra zdravlja Britanske Kolumbije javnu istragu, nazvavši smrt „duboko uznemirujućom“.
Ministar zdravlja Adrijan Diks rekao je da je pokrajinska jedinica za nadzor pregledala slučaj i „nije ga uputila na dalju istragu“. On je istakao da zakon o eutanaziji ne dozvoljava porodicama da razmatraju zahteve za eutanaziju ili da budu upoznati sa odlukama bolnica.
Trudo Lemmens, predsedavajući zdravstvenog prava i politike na Univerzitetu u Torontu, rekao je da je „zapanjujuće“ da su vlasti zaključile da je Nikolsova smrt opravdana.
„Ovaj slučaj pokazuje da su pravila previše labava i da čak i kada umru ljudi koji nisu trebali da umru, gotovo da ne postoji način da se lekari i bolnice drže odgovornim“, rekao je on.
Neki Kanađani sa invaliditetom odlučili su da budu ubijeni suočeni sa sve većim računima.
Pre nego što je eutanaziran u avgustu 2019. u 41. godini, Šon Tagert se borio da dobije 24-časovnu negu koja mu je bila potrebna. Vlada je Tagertu, koji je bolovao od Lu Gerigove bolesti, obezbedila 16 sati dnevne nege u njegovom domu u Pauel Riveru u Britanskoj Kolumbiji. Trošio je oko 264 kanadska dolara (206 dolara) dnevno da plati pokriće tokom ostalih osam sati.
Zdravstvene vlasti su predložile da se Tagert preseli u instituciju, ali je on odbio, rekavši da bi bio predaleko od svog malog sina. On je taj predlog nazvao „smrtnom kaznom“ u intervjuu za Kanadsku radiodifuznu korporaciju.
Pre svoje smrti, Tagert je prikupio više od 16.000 američkih dolara (12.400 dolara) da kupi specijalizovanu medicinsku opremu koja mu je bila potrebna da živi kod kuće sa negovateljima. Ali to još uvek nije bilo dovoljno.
„Znam da tražim promenu“, napisao je Target u objavi na Fejsbuku pre svoje smrti. „Jednostavno nisam shvatio da je to neprihvatljiva stvar.“
Stejnton, profesor Univerziteta Britanske Kolumbije, istakao je da nijedna provincija ili teritorija ne obezbeđuje prihod od invalidnine iznad granice siromaštva. U nekim regionima, rekao je on, to je samo 850 CA$ (662 dolara) mesečno – manje od polovine iznosa koji je vlada obezbedila ljudima koji nisu u mogućnosti da rade tokom pandemije COVID-19.
Heidi Janz, pomoćni profesor Etike invalidnosti na Univerzitetu Alberta, rekla je da „osoba sa invaliditetom u Kanadi mora da skoči kroz toliko obruča da bi dobila podršku da to često može biti dovoljno da preokrene vagu“ i dovede je do eutanazije .
Duklo, nacionalni ministar zdravlja, rekao je za Asošijeted pres da ne može da komentariše konkretne slučajeve, ali je rekao da sve jurisdikcije imaju širok spektar politika za podršku osobama sa invaliditetom. On je priznao „disparitete u pristupu uslugama i podršci širom zemlje“.
Drugi ljudi sa invaliditetom kažu da je laka dostupnost eutanazije dovela do uznemirujućih i ponekad zastrašujućih diskusija.
Rodžer Foli, koji ima degenerativni poremećaj mozga i koji je hospitalizovan u Londonu, Ontario, bio je toliko uznemiren što su zaposleni pominjali eutanaziju da je počeo tajno da snima neke od njihovih razgovora.
Na jednom snimku do kojeg je došao AP, direktor za etiku bolnice rekao je Foliju da bi njegovo ostanak u bolnici koštalo „severno od 1.500 dolara dnevno“. Folei je odgovorio da spominjanje honorara izgleda kao prinuda i upitao je kakav plan postoji za njegovu dugotrajnu negu.
„Primljeno, ovo nije moja emisija“, odgovorio je etičar. „Moj deo ovoga je bio da razgovaram sa vama, (da vidim) da li ste zainteresovani za asistirano umiranje.
Folei je rekao da nikada ranije nije pominjao eutanaziju. U bolnici kažu da nema zabrane osoblju da pokrene ovo pitanje.
Ketrin Frazi, profesor emerita na Univerzitetu Rajerson u Torontu, rekla je da su slučajevi poput Folijevog verovatno samo vrh ledenog brega.
„Teško je to kvantifikovati, jer ne postoji lak način da se prate ovi slučajevi, ali ja i drugi advokati redovno slušamo osobe sa invaliditetom svake nedelje koje razmišljaju o (eutanaziji)“, rekla je ona.
Frazee je naveo slučaj Kendis Luis, 25-godišnje žene koja ima cerebralnu paralizu i spina bifidu. Luisova majka, Šila Elson, odvela ju je u hitnu pomoć u Njufaundlendu pre pet godina. Tokom njenog boravka u bolnici, doktor je rekao da je Luis bila kandidat za eutanaziju i da bi to bilo „sebično“, ako bi njena majka odlučila da to ne nastavi, rekao je Elson Kanadskoj radiodifuznoj korporaciji.
Kanada je promenila svoja pravila o eutanaziji otkako su prvi put doneta pre šest godina, ali kritičari kažu da treba više da se uradi – posebno pošto Kanada dalje proširuje pristup.
Sledeće godine, zemlja će dozvoliti ubijanje ljudi isključivo iz razloga mentalnog zdravlja. Takođe razmatra proširenje eutanazije na „zrele“ maloletnike — decu mlađu od 18 godina koja ispunjavaju iste uslove kao i odrasli.
Šantal Oberten, portparolka kanadskog ministra pravde Dejvida Lametija, rekla je u mejlu da je vlada uzela u obzir zabrinutost zajednice osoba sa invaliditetom kada je prošle godine dodala zaštitne mere svojim propisima o eutanaziji. Te promene su uključivale da su ljudi morali biti obavešteni o svim uslugama, kao što su podrška mentalnom zdravlju i palijativno zbrinjavanje, pre nego što zatraže smrt.
Oberten je rekao da će te i druge mere „pomoći da se ispoštuju teške i lične odluke nekih Kanađana da okončaju svoju patnju pod njihovim sopstvenim uslovima, uz uvođenje važnih mera zaštite za zaštitu ugroženih“.
Dr Žan Marmoreo, porodični lekar koji redovno pruža usluge eutanazije u Ontariju, pozvao je specijalizovane panele da daju drugo mišljenje u teškim slučajevima.
„Mislim da ovo nije nešto sa čime želite da žurite, ali u isto vreme, ako je osoba podnela razmatrani zahtev za ovo i ispunjava kriterijume podobnosti, onda joj ne treba uskratiti pravo na dostojanstvenu smrt“, ona rekao.
Landri, kanadski komesar za ljudska prava, rekao je da lideri treba da saslušaju zabrinutost onih koji se suočavaju sa teškoćama koji veruju da je eutanazija njihova jedina opcija. Ona je pozvala da socijalna i ekonomska prava budu sadržana u kanadskom zakonu kako bi se osiguralo da ljudi mogu dobiti adekvatan smeštaj, zdravstvenu zaštitu i podršku.
„U eri u kojoj priznajemo pravo na dostojanstvenu smrt, moramo učiniti više da garantujemo pravo na dostojanstven život“, rekla je ona.
Nikol Vinfild iz Edmontona, Alberta, doprinela je ovom izveštaju.
