Protestni talas koji je započeo krajem decembra 2024. godine nastavio se tokom 2025. godine, obuhvatajući osnovne i srednje škole, kao i univerzitete. Ovi protesti manifestovali su se kroz štrajkove, blokade i druge oblike obustave rada, često van formalnog zakonskog okvira, što je otvorilo pitanja poštovanja radnih prava i pravne sigurnosti u obrazovnom sistemu.
Veliki deo kolektivnih akcija odvijao se izvan formalnih procedura, ali su one često imale širok društveni legitimitet. Podrška javnosti studentima, učenicima, nastavnicima i profesorima dodatno je ukazala na ograničenja postojećeg pravnog okvira u zaštiti radnih prava. Autori izveštaja, profesor Bojan Urdarević i Jovana Misailović, ističu da normativni sistem nije bio adekvatno prilagođen kompleksnim oblicima kolektivnog delovanja.
U ranim fazama protesta, zahtevi zaposlenih u obrazovanju često su bili povezani sa širim studentskim zahtevima, što je dodatno komplikovalo njihovo pravno utemeljenje. Kako su zahtevi postajali jasniji, fokusirali su se na položaj zaposlenih, uključujući pitanja bezbednosti i profesionalnog dostojanstva. Odgovornost za rešavanje ovih pitanja nije bila isključivo na direktoru škola, već i na ministarstvu nadležnom za obrazovanje.
Uprkos tome, institucionalni odgovor na zahteve bio je usmeren na kontrolu zakonitosti rada, a ne na širi dijalog o položaju zaposlenih. U školama gde je nastava bila obustavljena, često su zanemarivane odredbe Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Umesto inspektora za bezbednost, kontrolu su vršili prosvetni inspektori.
Teškoće u održavanju štrajka u zakonski definisanim okvirima dovele su do inicijativa koje su ukazivale na koliziju postojećeg Zakona o štrajku s međunarodnim standardima rada. Reakcija nadležnih organa ogledala se u pojačanom inspekcijskom nadzoru i disciplinskim postupcima. U praksi su se razvili različiti modeli organizovanja nastave, što je dodatno otežalo situaciju.
Nakon zaključenja izmenjenog kolektivnog ugovora, deo zaposlenih osporio je legitimitet sindikata koji su učestvovali u pregovorima. Ministarstvo prosvete reagovalo je slanjem inspektora koji su evidentirali obustave rada. Sindikati su, međutim, učestvovali u izradi dokumenata koji su se odnosili na izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku, ali vlast nije odgovorila na njihove zahteve.
U visokom obrazovanju, blokade fakulteta trajale su tokom većeg dela akademske godine. Iako su razmatrane mogućnosti organizovanja štrajka, postojeća pravila o minimumu procesa rada otežala su kolektivno delovanje. Normativni okvir nije omogućavao efikasno ostvarivanje prava na štrajk, što je dodatno otežalo situaciju zaposlenih.
Dodatne kontroverze izazvale su mere koje su se odnosile na finansijski položaj zaposlenih u visokom obrazovanju. Smanjenje udela naučnoistraživačkog rada dovelo je do smanjenja primanja nastavnika, što je izazvalo dileme o usklađenosti s ustavnim principima. Pitanje isplate zarada zaposlenima u školama takođe je postalo sporno, jer su okolnosti koje su onemogućavale nastavu često zanemarivane.
Celokupan period ukazao je na strukturne slabosti sistema zaštite radnih prava. Postojeći pravni okvir pokazao je ograničenu sposobnost da obezbedi ravnotežu između interesa države, poslodavaca i zaposlenih.
