Istraživački tim je skenirao glave i vratove 22 zdrava učesnika dok su im davali instrukcije da zijevaju, duboko dišu, suzbijaju zijevanje i normalno dišu. Očekivali su da će zijevanje i duboko disanje izgledati slično na skenovima, s obzirom na to da dele slične mehanizme. Međutim, rezultati su otkrili ključnu razliku: zijevanje je pomeralo cerebrospinalnu tečnost (CST) od mozga, dok duboko disanje nije.
„Zijevanje je pokretalo kretanje CST u suprotnom pravcu u odnosu na duboko disanje,“ rekao je neuroznanstvenik Adam Martinac. „Samo smo sedeli i razmišljali, nismo to očekivali.“ Ova pojava nije zabeležena kod svih učesnika i ređe se javljala kod muškaraca, ali istraživači upozoravaju da bi to moglo biti zbog smetnji samog skenera.
Analiza je takođe pokazala da su i duboko disanje i zijevanje povećavali protok krvi koja napušta mozak, čime se stvara više prostora za svežu krv. Protok krvi nije menjao pravac tokom zijevanja, ali je tokom prvih faza protok karotidne arterije u mozak porastao za oko trećinu, što može ukazivati na više razloga za ovu pojavu.
Učesnici su imali jedinstvene obrasce zijevanja koji su se pažljivo pratili svaki put kada su zijevnuli. To ukazuje na to da svako od nas ima sopstveni centralni generator obrazaca koji određuje kako zijevamo. „Ova fleksibilnost može objasniti varijacije u obrascima zijevanja među učesnicima, dok i dalje održava prepoznatljiv, individualni obrazac,“ navode istraživači.
Sledeće veliko pitanje je šta sve ovo znači i zašto se zijevanje toliko razlikuje od dubokog disanja kada je u pitanju CST, tečnost koja održava centralni nervni sistem u funkciji. Jedna od mogućnosti koju istraživači ističu je da zijevanje ima specifičnu ulogu u čišćenju mozga. Druga ideja je da predstavlja neku vrstu funkcije hlađenja mozga.
Zijevanje se čini blisko povezanim sa mozgom i centralnim nervnim sistemom – veći mozgovi obično vode do dužih zijevanja, što je možda zanimljiv podatak koji možete podeliti sa prijateljima i porodicom sledeći put kada zijevnete duže vreme. Zijevanje ostaje prilično zbunjujuća pojava sa uglavnom nejasnom svrhom, uprkos tome što se posmatra kod mnogih različitih vrsta i što ima tendenciju da bude zarazno među ljudima i životinjama.
„Istraživanje sugeriše da zijevanje predstavlja visoko adaptivno ponašanje i dalja istraživanja njegove fiziološke značajnosti mogu biti korisna za razumevanje homeostaze centralnog nervnog sistema,“ zaključuju istraživači.
