U najnovijem testiranju malih sposobnosti uma bumbara, naučnici su naučili ove krznate insekte da prepoznaju razlike između svetlosnih obrazaca – vrste pojednostavljenog Morseovog koda – kako bi pronašli slatkiš. Ovo je prvo pokazivanje da Bombus terrestris može donositi odluke o tome gde da traži hranu isključivo na osnovu trajanja vizuelnog signala. To znači da bumbari mogu obrađivati vremenske informacije, što može biti ključno za opstanak u divljini.
„Želeli smo da saznamo da li bumbari mogu naučiti razliku između različitih trajanja, i bilo je uzbudljivo videti ih kako to rade,“ kaže naučnik za ponašanje Aleks Dejvidson sa Univerziteta Kvin Meri u Londonu. U poslednjim godinama, naučnici su otkrili skrivene dubine u kogniciji pčela koje su nas zaprepastile. Ne samo da bumbari deluju kao da praktikuju oblik poljoprivrede, već mogu raditi zajedno i učiti jedni druge kako da rešavaju zagonetke na način za koji se smatralo da je previše napredan za njihove male umove.
Pored toga, neke druge vrste pčela su pokazale sposobnost da razumeju i koriste osnovne matematičke koncepte. Sposobnost prepoznavanja trajanja je veština koja može pomoći životinjama na različite načine, od traženja hrane i parenja do izbegavanja predatora. Dejvidson i njegovi saradnici odlučili su da testiraju ovu sposobnost kod bumbara, dizajnirajući eksperiment kako bi videli da li insekti mogu razlikovati kratki i dugi bljesak svetlosti – osnovne jedinice korišćene u Morseovom kodu.
Prvo, pčele su bile izložene ekranu koji je prikazivao dva trepćuća svetla u maloj areni za traženje hrane – jedno je trepćalo duže, a drugo kraće. Jedan eksperiment je upoređivao pulseve od 5 sekundi i bljeskove od 1 sekunde, dok su drugi koristili trepće od 2,5 sekundi za dugotrajne podsticaje i 0,5 sekundi za kratke. Jedno trajanje je bilo povezano sa slatkom nagradom – nečim što pčele vole – a drugo sa gorkom supstancom koja se zove kinin, koju apsolutno ne vole.
Prva faza eksperimenta bila je učenje koje trajanje je povezano sa šećerom, a koje sa kininom. Pčele su bile postavljene da navigiraju labirintom kako bi pronašle poslastice, sve dok nisu dostigle prag uspeha od 15 tačnih pogodaka od 20. Zatim je došlo vreme da se vidi da li su zaista naučile obrazac vremena tako što su potpuno uklonili nagradu, kako bi se osiguralo da ne mirišu šećer ili koriste druge signale.
Čak i bez šećera, pčele su češće birale obrazac vremena povezan sa nagradom nego što bi se moglo pripisati slučajnosti – što sugeriše da su mogle razlikovati kratke i duge bljeskove svetlosti. Kako i zašto su sposobne to da urade, međutim, ostaje misterija. „Pošto pčele ne susreću trepćuće podsticaje u svom prirodnom okruženju, izvanredno je da su mogle uspeti u ovom zadatku. Činjenica da su mogle pratiti trajanje vizuelnih podsticaja može sugerisati proširenje kapaciteta za obradu vremena koji se razvio za različite svrhe, kao što je praćenje kretanja u prostoru ili komunikacija,“ kaže Dejvidson.
