Svaka federalna agencija određuje koji su njeni zaposleni „esencijalni“ ili „izuzeti“, što u ovom slučaju znači isto. Ovi zaposleni nastavljaju da rade tokom zatvaranja, obično bez plate, sve dok se ne obezbede sredstva za vladu.
Primeri „esencijalnih“ zaposlenih uključuju vojne osoblje, bezbednosne radnike na aerodromima i policijske službenike. Opseg ovih pozicija može varirati, od onih koje su kritične za javnu sigurnost do onih koje su zakonom ovlašćene da nastave rad i bez novih sredstava.
Programi koji se oslanjaju na obavezne troškove, poput Socijalnog osiguranja i Medicare-a, obično nastavljaju sa radom, što znači da se isplate i dalje vrše, a pružaoci zdravstvenih usluga mogu biti nadoknađeni za lečenje pacijenata koji su pokriveni.
Međutim, zaposleni koje njihove agencije smatraju „neesencijalnim“ ili „neizuzetim“ ne ostaju na poslu niti primaju platu tokom zatvaranja. Neki od tih poslova se smatraju dugoročnijim, poput istraživača koji rade na budućim projektima ili osoblja koje podržava obuke, programe dodeljivanja sredstava ili inspekcije koje nisu hitne.
