Pogrešne predstave o disleksiji imaju profesionalci koji procenjuju poteškoće u učenju kod dece, prema novoj studiji koja poziva na standardizovane procedure procene zasnovane na dokazima.
Istraživanje, koje je predvodio Univerzitet Durham, otkrilo je da skoro polovina stručnjaka za disleksiju u studiji veruje u najmanje jedan nedokazan indikator za disleksiju, što bi moglo dovesti do pogrešne dijagnoze dece.
U anketi od 275 stručnjaka za disleksiju, najčešći mit — koji nije potkrijepljen čvrstim dokazima — bio je da ljudi sa disleksijom čitaju pisma obrnutim redosledom, u šta veruje 61% stručnjaka.
Nešto više od 30% profesionalaca takođe veruje da je skakanje pisama ključna karakteristika disleksije. Međutim, trenutno nema dokaza koji bi pokazali da je bilo koji od ovih pouzdanih pokazatelja disleksije.
Anketa je bila usmerena na niz stručnjaka iz Ujedinjenog Kraljevstva koji su uključeni u procenu studenata za disleksiju, kao što su specijalisti za disleksiju, specijalisti za procenu i pedagoški psiholozi. Pitali su ih o procenama koje su koristili, kako donose odluke o dijagnozi i šta veruju da su pokazatelji disleksije.
Iako je preko 75% profesionalaca koristilo procene koje preporučuje Komitet za standarde ocenjivanja specifičnih poteškoća u učenju (SpLD), više od 82% ispitanika koristilo je i dodatne mere. Učesnici su naveli još 71 različitu meru, što ukazuje da postoji mnogo različitih testova koje profesionalci koriste tokom procesa procene.
U Velikoj Britaniji trenutno ne postoje zvanične smernice za definisanje i identifikaciju učenika sa disleksijom ili drugim poteškoćama u učenju. Umesto toga, teret razvoja dijagnostičkih procedura i standarda u velikoj meri se oslanja na različite nezavisne profesionalne organizacije.
Istraživači pozivaju da se znanje zasnovano na dokazima ugradi u procedure procene i da se ovo vodi vladinom politikom.
Studija je objavljena u Annals of Dislexia i uključivala je istraživače sa Univerziteta Durham i Nacionalnog tajvanskog normalnog univerziteta.
Vodeći autor, dr Džoni Danijel sa Škole za obrazovanje na Univerzitetu Daram, rekao je: „Naši nalazi pokazuju da postoji potreba da vladina politika usmerava kako učenici sa smetnjama u čitanju treba da se procenjuju, na osnovu pouzdanih dokaza. Takođe je važno da Disleksija i psihološka udruženja u Velikoj Britaniji obezbeđuju da se sve zablude među profesionalcima direktno obrađuju u njihovim smernicama, tako da se deca procenjuju na dosledan način u celosti.“
Procenjuje se da do jedan od svakih 10 ljudi u Velikoj Britaniji ima određeni stepen disleksije.
Istraživanje je otkrilo opšti nedostatak konsenzusa među proceniteljima o procesu identifikacije osobe sa disleksijom. Mnogi su se složili sa idejom da je disleksija deficit u ključnim oblastima čitanja, ali nekoliko drugih je to videlo kao neslaganje između čitanja i kognitivnih sposobnosti pojedinca.
Specijalisti za disleksiju u studiji su takođe koristili niz drugih nepotvrđenih indikatora disleksije, kao što su visok nivo kreativnosti (17%), problemi sa motoričkim veštinama ili nespretnost (17%) i teškoće sa čitanjem reči u određenim bojama (15%) ili fontovima. (12%). Empirijski podaci ne podržavaju ovo kao indikatore disleksije.
Dr Danijel je dodao: „Rana identifikacija je apsolutno ključna kako bi podrška mogla da se uspostavi što je pre moguće. Međutim, naša studija pokazuje da postoji značajna varijabilnost u metodama koje se koriste za identifikaciju smetnji u čitanju kao što je disleksija, što može dovesti do dece biti pogrešno dijagnostikovan ili potpuno propušten.“
