Donošenje odluka zasnovano na dokazima (EBDM) – korišćenje najboljih dostupnih dokaza iz više izvora za donošenje odluka na osnovu informacija – ključno je za uspeh svake organizacije. U novoj studiji, istraživači su istražili šta čini EBDM rad. Otkrili su da su razgovori i interakcije koje uključuju tri različite mreže ključni za njegov uspeh.
Studija istraživača sa Univerziteta Carnegie Mellon i Univerziteta Jork objavljena je u Behavioral Science & Policy.
„Većina studija o EBDM-u se fokusirala na donosioca odluka kao pojedinca, ali da bi bio najefikasniji i efektivniji, EBDM zahteva opsežnu komunikaciju sa drugima“, objašnjava Deniz M. Ruso, profesor organizacionog ponašanja i javne politike na Hajnc koledžu Carnegie Mellon, koji je koautor studije. „Ovi učesnici pružaju veštine i znanja koja su potrebna za uključivanje različitih vrsta dokaza u proces donošenja odluka.“
EBDM podrazumeva korišćenje više izvora podataka koji su provereni za kvalitet. Ali nije dovoljno pretraživati baze podataka na mreži. Efikasan EBDM zahteva povezivanje sa drugim ljudima. Ovaj pristup se može koristiti u različitim kontekstima, od sistema krivičnog pravosuđa i izgradnje do bolnica i prodavnica politike.
U ovoj studiji, istraživači su pregledali članke o implementaciji EBDM-a u organizacijama, pretražujući više od 5.000 članaka objavljenih od 2000. godine. Svoj izbor su suzili na približno 100 studija koje su bile empirijske i fokusirane na implementaciju. Studije su sprovedene u odeljenjima za javno zdravlje, bolnicama, ustanovama za kvalitet životne sredine i nevladinim organizacijama.
Istraživači su zatim procenili kvalitet EBDM opisanog u svakoj studiji na osnovu toga u kojoj meri je donosilac odluka koristio četiri vrste dokaza: nauku (npr. istraživački izveštaji, pregledni članci), organizacioni kontekst (podaci koji se odnose na pacijente, klijente ili organizacija koja može da poboljša razumevanje okolnosti u kojima se odluka treba primeniti), uvide zainteresovanih strana i stručnost praktičara (npr. iskustvo i rasuđivanje lekara ili menadžera). Oni su takođe pokušali da utvrde da li je studija sprovela šest ključnih faza EBDM-a – traženje, sticanje, procena, agregacija, primena i procena.
Na osnovu svojih nalaza, istraživači su identifikovali nekoliko faktora koji promovišu EBDM u organizacionim odlukama, uključujući organizacionu klimu koja je naglašavala nauku umesto politike, obrazovane donosioce odluka i pristup rezimeima i pregledima prilagođenim čitaocima. Najupečatljiviji atribut uspešnog EBDM-a, otkrili su, bila je njegova kolektivna priroda.
Kada se EBDM predaje u profesionalnim okruženjima ili se raspravlja u naučnoj literaturi, fokus je obično na postupcima pojedinca koji donosi odluke, napominju autori. Ali kada su istraživači ispitali praksu EBDM-a u stvarnim organizacijama, ono što se najviše isticalo je učešće drugih ljudi u procesu otkrivanja koji su dokazi potrebni, gde ih pronaći i kako ih koristiti u donošenju odluka.
Takođe su otkrili da je EBDM poboljšan interakcijama i razgovorima koji su se odvijali u tri mreže, od kojih se svaka sastoji od donosioca odluka (sam ili kao deo tima) i 1) istraživača (internih ili eksternih za organizaciju), 2) zainteresovanih strana ( ljudi u organizaciji ili zajednici na koje odluka direktno ili indirektno utiče), ili 3) zajednice prakse (ljudi koji imaju poslovne obaveze slične onima koji donose odluke). Stvaranje i održavanje stalnih veza sa ljudima u ovim oblastima ključno je za sposobnost organizacije da se efikasno angažuje u EBDM-u, zaključuje studija.
„Izgradnja društvenih veza sa ljudima u svakoj od ovih mreža povećava sposobnost osobe da donosi dobre odluke za organizaciju“, sugeriše Ferma HakenZade, docentka za upravljanje ljudskim resursima na Univerzitetu Jork, koja je koautor studije. „Stoga, organizacije koje se bave EBDM-om moraju imati tekuće programe i politike usmerene ka stvaranju i održavanju tri veze koje smo identifikovali.“